„То је нож у леђа. Са Аустралијом смо изградили однос поверења, и то поверење је изневерено“, рекао је француски министар спољних послова Жан-Ив ле Дријан након што је Аустралија изненада отказала уговор о набавци подморница вредан 66 милијарди долара. Разјарени Париз је на то реаговао повлачењем својих амбасадора из Канбере и Вашингтона – што се догодило први пут у историји дугогодишњег савезништва између Француске и Сједињених Држава, које датира још из 1778. године.

Неки тврде да је одлука о фаворизовању америчких нуклерних подморница делимично донета због перцепције да би француске подморнице на дизел погон на дугим релацијама од Аустралије до потенцијалних конфликтних зона у азијском региону морале да проводе време крстарећи по површини (где су најугроженије) и користећи моторе на дизел гориво док пуне батерије. Други тврде да су огромни трошкови, кашњења приликом испоруке и забринутости око клаузуле о коришћењу локалних извођача радова навели аустралијску владу да на крају раскине уговор са Француском. Иако то могу бити фактори који доприносе „саги о подморницама“, изоставља се веома важан фактор: тежња Лондона да се након Брегзита умеша у надметање великих сила које убрзано преобликује глобални геополитички поредак. На крају крајева, британски премијер Борис Џонсон промовисао је одлазак Британије из Европске уније као прилику да земља постигне стратешке договоре на глобалном нивоу које неће спутавати чланство у Унији.

У том погледу, Велика Британија покушава да оствари три циља: спречавање европске силе да се уздигне као изазивач Лондона, спречавање Русије да доминира источним Медитераном и спречавање Кине да контролише индо-пацифичке трговинске путеве који су витални за британски економски просперитет. Није изненађујуће што су та три стуба испреплетана и што то укључује борбу за моћ између Лондона и Париза.

Сукоб у Медитерану

Француско-британско ривалство највидљивије је у источном Медитерану. Лондон је предузео сваки могући корак како би поткопао национални интерес Париза, нарочито у Либији, чиме је ослабио изгледе Француске да постане доминантна сила у Европској унији у одсуству Велике Британије. С тим у вези, Британци су се сврстали на страну Турске, француског архинепријатеља у Либији и источном Медитерану. Француска зато није оклевала да нервира Британце спроводећи политику зближавања с Русима у Либији.

Британски савезник у ЕУ након Брегзита је Малта. Малта, једна од две чланице Британског Комонвелта које су истворемено и чланице Европске уније (друга је Кипар), била је посредник у преговорима око Брегзита и успутна лука за патролне бродове Краљевске морнарице у транзиту до и из Залива, Афричког рога и Индо-Пацифика. Управо је Малта у мају 2020. године уложила вето на финансирање Операције IRINI, поморске мисије ЕУ која је имала задатак да спроведе ембарго на оружје у Либији, нарочито на оно оружје које је Турска намеравала да достави свом играчу, Влади националног јединства (GNA) која се бори против трупа либијског генерала Калифе Хафтара којег подржава Француска.

Малта је такође била међу пет земаља (остале су Немачка, Шпанија, Италија и Мађарска) које су блокирале француско-грчку резолуцију ЕУ која би увела ембарго на оружје Турској због политике Анкаре према Кипру и бушења у источном Медитерану. Штавише, у покушају да се супротстави растућем утицају Турске у региону, Француска је стала уз кипарске Грке, а у августу 2020. отишла је толико далеко да је послала фрегате у кипарске воде и разместила борбене авионе типа Рафал на грчком острву Крит.

Ипак, Џонсон је позвао грчког премијера Киријакоса Мицотакиса и затражио од њега да се заложи за дипломатско решење, индиректно подржавајући турску „дипломатију топовњача“. Док Француска види растући утицај Турске у Сирији као претњу и осуђује турске упаде у Сирију, Лондон је пружио подршку Анкари, наводећи право Турске на самоодбрану. Док је Макрон угошћавао представнике Народних заштитних јединица сиријских Курда (YPG) у Јелисејској палати, што је изазвало бес Турске, Лондон је саопштио да су YPG део Радничке партије Курдистана (PKK), коју многе НАТО чланице сматрају терористичком организацијом.

Иако су француски интереси били повређени у Либији, Сирији и на Закавказју, Лондон је наставио да снабдева турске дронове неопходном технологијом у време када су америчке и канадске фирме увеле ембарго на оружје Турској. Најзначајнија ствар десила се маја 2020. године када су турски дронови и системи противваздушне одбране помогли Влади националног јединства коју подржава Турска да преузме готово целокупну западну Либију од Хафтарових снага.

Европа пре 1939.

Француско-британско ривалство распламсало се и на Ламаншу. У мају 2021. године, Џонсон није оклевао да пошаље два патролна чамца Краљевске морнарице да заштите Џерси (највеће острво у каналу) из страха од блокаде француских рибарских бродова у ексалацији око спора због приступа острвским водама након Брегзита. Француска је узвратила блокирањем договора о финансијским услугама након Брегзита између ЕУ и ВБ све док Џонсонова влада не гарантује рибарима фер приступ британским водама. Портпарол француске владе Габријел Атал није порекао да је Париз држао догвовор у финансијском сектору као полугу у спору око риболова.

Напуштањем Европске уније, Лондон је стргнуо „спутавајући јарам“ с врата, што му је омогућило улазак у надметање великих сила које се убразно заоштрава. Ово надметање за Велику Британију подразумева спречавање уздизања било које континенталне европске силе, посебно Француске. Чини се да Лондон саботира потезе Француске где год може. Растући турско-британски односи, на пример, не само да олакшавају способност Лондона да пројектује моћ дубоко у Кавказ и централну Азију, већ такође помаже Британцима да поткопају перципиране интересе Француске који су у великој супротности са интересима Турака.

Не би требало да изненађује што је одлука Аустралије да одустане од договора о подморницама са Француском уследила неколико сати након објаве да су Сједињене Државе, Велика Британија и Аустралија формирале безбедносни пакт (AUKUS) како би се супротставиле Кини у Пацифику. Марк Леонард, директор Европског савета за спољне односе, рекао је да је „подморнички спор симптом токсичног заокрета у британско-француским односима у протеклих неколико година“. Све више немоћан у источном Медитерану, подсахарској Африци и Сахелу, Париз ће вероватно предузети кораке да поврати свој повређени понос, са тешким последицама.

Французи су већ доводили у питање сврху чланства у НАТО, а питање подморница дало им је конкретан разлог да преиспитају место Француске у трансатлантској Алијанси, баш као што је Париз то учинио 1966. године. Пошто се већ зближила са Русијом у источном Медитерану, од Француске би требало очекивати да повећа степен блискости са Москвом, што је и више него довољно да се нанесе штета темељима НАТО пакта, што изазива забринутост Пољске, балтичких држва, Украјине и Грузије.

Узевши у обзир његове суморне резултате у предизборним анкетама против свог политичког ривала, популисте Марин ле Пен, која је блиско повезана са Владимиром Путином, Емануел Маркон би могао прибећи предузимању драстичних корака у спољној политици.

Европа све више подсећа на оно што је била пре 1939. године. Да ли ће AUKUS изазвати шири сукоб у Евроазији – остаје да се види.

Али Демирдас је доктор политичких наука са Универзитета у Јужној Каролини, Фулбрајтов стипендиста и професор међународних односа на Универзитету у Чарлстону од 2011. до 2018. године

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Thierry Chesnot/Getty Images

Извор The National Interest