Алексеј Чадајев: ПРОБЛЕМ ПОСЛЕДЊИХ МЕТАРА И МОЋ УМЕТНОСТИ

Једна од трка коју тренутно воде многи тимови са обе стране фронта је трка за решењима у сфери технологије: како препознати објекат који види камера уређаја, без људске интервенције.

Типичан задатак ове врсте: ту је дрон за пресретање са самонавођењем. Он има камеру и кроз њу види, рецимо, „Бабу Јагу“. Следећи једноставан задатак јесте да је држите у видокругу, да долетите што ближе њој и извршите геронтоцид. Она ће покушати да маневрише, али је велика и спора, а ти си мали и брз.

Изгледа једноставно, али постоји проблем. Већина пресретача промашује, или чак губи своју мету у последњих неколико десетина метара. То је зато што је основни алгоритам – поређење пиксела слике на екрану са библиотеком слика смештеном у меморији уграђене неуронске мреже. И, сходно томе, кад има превише пиксела (једноставно зато што објекат почиње да испуњава 70 процената или више екрана), процесор се загуши и фокус на објекту нестаје.

Овај проблем се решава на различите начине. Неки предлажу увођење додатног система навођења за те последње метре – не оптиком, већ неким физичким сигналом: топлотом, металом, звуком итд. Други користе софтвер за „зумирање“ слике, вештачки смањујући њен квалитет како би се број пиксела могао „сварити“.

А ја сам отишао да попричам… са стручњацима за уметност.

У ствари, стара изрека „велико се види из даљине“ није укинута. Мој разговор се фокусирао на то како они гледају на слике – почевши од удаљености коју је уметник претпостављао, па све до тога шта се дешава са „професионалним“ погледом кад се приближе. И рекли су ми следеће: професионалац има у глави две слике – прва, у позадини, јесте слика у целини, а друга је фокусирање на детаље (чувени „размаз окера на левој нози бебе на икони Богородице“).

Испоставило се да је најелегантније решење за „проблем последњих метара“ – разлагање објекта на подобјекте и фокусирање на само један. Дакле, у нашем примеру са „Бабом Јагом“, то више није хексакоптер у целини, већ, на пример, један мотор са ротирајућим пропелером.

Изабереш њега и летиш ка њему; остатак дрона те у одређеном смислу не занима (само се сетиш, за сваки случај, да поред твог подобјекта 1, он има и подобјекте 2, 3, 4, и грубо фиксираш тачку њиховог геометријског центра у односу на центар твог изабраног подобјекта).

Стручњаци за уметност су дивни људи. Поготово они који се баве савременом уметношћу: тешко је једним погледом разликовати уметничко дело (piece of art) од смећа (piece of shit). Узгред буди речено, за такве ствари плаћа се читаво богатство. Испоставља се да је моћ уметности и овде огромна.

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)