Алексеј Чадајев: МИ, НЕ-МИ И АНТИ-МИ

До сада смо мало и слабо схватали чињеницу да је главни покретач сукоба у Украјини, који је на крају прерастао у рат, била хуманитарна машина која је на другој страни радила на преобличавању идентитета – на менталној дерусификацији.

Видели смо резултате њеног рада, из године у годину све успешније, али нисмо успели да јој супротставимо наш рад – и на крају смо се прихватили оружја, чиме смо стекли репутацију агресора.

Логике у томе има колико и у судској одлуци о човеку коме је жена, одлучивши да га се на лукав начин реши, дуго и намерно бушила мозак, све док је он, избезумивши се, није ударио – и очекивано био осуђен због породичног насиља. Даље ће око такве ситуације увек почети познати спор, где су две екстремне позиције 1) да је физичко насиље у сваком случају неприхватљиво и 2) да је психоагресија такође облик насиља. И онда стотине коментара ко је у праву а ко није.

Тенкови и ракете, најблаже речено, нису најефикасније средство против оружја „меке моћи“. Цивилизацијски изазов који угрожава наше постојање није то што ће се у Харкову појавити базе НАТО-а, које се већ појављују у непосредној близини Санкт Петербурга (али, напоменимо, то нас много мање брине). Изазов је у томе што је сама појава ових база резултат трансформације, током које је део „нас“ постао прво „не-ми“, а потом „анти-ми“, а ми смо били немоћни да се томе некако одупремо. То значи да ће са свим осталим „ми“ бити могуће обавити исто распарчавање, све до потпуног нестанка нашег „ми“, и против тога немамо ни талисмана ни одбране.

Исто важи и за „Вагнера“. Трагедија онога што се догодило је у томе што се део нашег „ми“ који се бори на спољном фронту наоружао против других делова истог „ми“, доводећи у опасност интегритет самог „ми“. И, иначе, сукоб Министарства одбране и Вагнера има и вредносно-смисаони оквир: с једне стране јединство командовања и поштовање „вертикале“, а с друге стране нама добро познат наратив из 90-их – о ефективности приватних структура и неефективности државних. Напоменимо да на овој „смисаоној осовини“ раскол у нашем друштву не престаје последњих тридесет, ако не и четрдесет година.

Укратко, нерв сукоба су начини сабирања „МИ“ из мноштва „ЈА“, као и начини напада на њих и начини њихове одбране. Управо зато се претња доживљава као егзистенцијална, али шанса за успех зависи пре свега од наше способности размишљања, а тек секундарно од наше способности ратовања.

(Телеграм канал А. Чадајева; превео Ж. Никчевић)