Алексеј Чадајев: КАКО ДА ПОБЕДИМО

Можемо ли уопште да победимо? Теза коју желим да образложим јесте да се, вероватно, наш кључни проблем зове десинхронизација.

Као што се већ дешавало у њеној историји, из низа разлога, како просторних тако и културних, итд. – Русија је у нескладу са временом. Неколико епоха постоји истовремено и често на сасвим малој удаљености. Свако живи својим темпом и у својој ери коју овај темпо диктира. То је онај случај кад се наши војни дописници враћају из Донбаса, па виде Москву, у којој се ништа није променило, и изнутра их то мучи, а људи их збуњено питају: „Шта се, заправо, десило? Зашто би сад сви морали живети другачије?“ Кад једни чине све да нашој војсци у борби обезбеде све што јој је потребно, а други недељама задржавају терет на царини – и то је тај случај. Једни живе у једном времену, у коме борба траје више од пола године, док други живе у времену у коме се ништа није променило и ништа се не дешава.

У том смислу, мислим да је централни задатак сваког нашег скупа, и нашег друштва, а мислим и

уопште целе велике Русије, задатак синхронизације. Синхронизације у смислу заједничке свести о тој тачки у времену, тој ситуацији, том месту где се сада налазимо. Не треба нам толико слика будућности, како многи кажу, колико исправна, тачна слика садашњости. Садашњости у два смисла, и у смислу савремености, онога што се дешава овде и сада, и у смислу онога што је реално, а што је лажно, онога што изгледа као савременост или имитира садашњост. Да синхронизујемо напоре овдашњих људи који се крећу у истом правцу али различитим путевима, који се налазе на различитим местима и прешли су различите удаљености. Морамо да се синхронизујемо једни са другима на исти начин и у општијим размерама. Нећемо победити, чак бих рекао да не можемо да победимо, ако не нађемо начин да разговарамо једни са другима и нађемо се у том заједничком времену. Можемо имати различите ставове према ономе што се дешава, можемо имати различите тачке гледишта, али нам је потребан простор где можемо да се синхронизујемо, бар око тога у чему се тачно не слажемо, шта нас тачно раздваја, шта су тачно кључне тачке нашег неразумевања и, рекао бих, неповерења.

Замислите само два рата у којима је Русија учествовала у прошлом веку: Први и Други светски рат. Ево, ако погледамо мапу, просто мапу, онда нам је у фебруару 1944. године све било много горе него у фебруару 1917. године. У јануару 1944, подсећам – то је тренутак кад је Новгород ослобођен, а у фебруару 1944. – тренутак кад је управо укинута блокада Лењинграда. У фебруару 1917. Немци се нису ни приближили, стајали су много даље на западу, фронт је био много западније. Али у фебруару 1917. друштво није могло да издржи оптерећење, није могло да издржи притисак који је рат створио и експлодирало је изнутра, срушивши све институције, гурнувши земљу у грађански рат и катастрофу, а фебруара 1944. ништа томе слично није се догодило. Десило се нешто сасвим супротно.

У том смислу, сваки рат није толико ривалство војски колико ривалство друштвених и политичких система, система институција, њихове снаге, способности да издрже ситуацију рата. Кључ победе није само у снабдевању војске најсавременијим наоружањем, иако је то веома важно. Кључно је дати друштву ону структуру и снагу која му омогућава да се не сломи, као у фебруару 1917, већ, напротив, да се мобилише и организује, као што се догодило фебруара 1944. године.

 

(chadayev.ru; превео Ж. Никчевић)