АЛЕКСЕЈ ЧАДАЕВ: О ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ, ИЛИ ЗАШТО МИ ЖИВИМО

Тема затварања врата потрошачког раја навела ме је на следећа размишљања.

Интеграција у глобални свет – то није само кухињска микроталасна пећница која увек мисли на нас. Ова интеграција је, на пример, претпоставила да више нећемо имати – притом, никада – сопствену ваздухопловну индустрију. Једноставно, није нам потребна. Зашто, ако постоје Боинг и Ербас? И поред тога, неконкурентна је – из разних разлога, али кључни међу њима је да је конкуренција у савременом свету одавно отишла далеко од тржишних правила. На овај или онај начин, пре или касније, морали бисмо да се растанемо од идеје о пројектовању и изградњи сопствених авиона – то су, иначе, одлично разумели највиши менаџери Аерофлота, који су дали све од себе да одбаце терет у виду „суперџетова”.

А сад постоји шанса да поново правимо авионе. Да ли ће нас то коштати Мекдоналдса или бутика са „италијанском” одећом, коју ће сад фанови морати да купују у њеној правој историјској домовини – у Кини? Кад кажем „ми“, не мислим на неку апстрактну „земљу“, већ на неколико мојих блиских пријатеља који раде у нашој ваздухопловној индустрији и сад схватају да су поново потребни.

Све је то о великом питању: зашто ми уопште живимо.

Десило се да сам од ране младости много разговарао са људима који су на ивици смрти. Са својих 11–12 година, више од годину и по дана, одлазио сам са групом волонтера (тада није било те речи) у старачки дом на Југо-Западној, у зграду за инвалиде, једном недељно, суботом. Купали смо старце, мазали их јодом по чиревима, хранили их кашиком – и са њима разговарали. А они су одбројавали месеце – неки недеље, а неки дане до последњег даха. И причали нам своје животе.

Запамтио сам један случај. Бака, која није могла да хода и била скоро слепа, до пензионисања је била учитељица есперанта. И посебно је молила да узмемо неколико лекција од ње – осетила је такву потребу. И ја сам седео поред њене постеље, учећи деклинације и коњугације овог (нико не зна зашто постојећег) вештачког језика.

И негде у то време сам схватио да је можда најважније у животу шта ћеш рећи, чак и себи, кад се животу приближи крај. Због чега си живео? Шта си радио, шта си постигао, шта је успело, а шта није. И из овог угла, тема „потрошачког раја“ чак изгледа смешно – шта, рећи ћете својим унуцима или праунуцима како су божанствене биле остриге у Сен Тропеу и заласци сунца на Малдивима? Колико сте добро изгледали у новој пролећној колекцији Бриони или Китон? Какве глупости.

Сад имам 43 године. Пола живота је већ иза мене – па и више: чак и да ми цигла не падне на главу, дај Боже да живим до 86; мој отац је сахрањен на дан свог 85. рођендана. Има шта да се каже и занимљивије, али недовољно, недовољно. Међутим, оно што дефинитивно нећу пожалити јесте што ће се сад смањити могућност набавке новог смећа за замену старог. Поготово ако у замену за ово дође још једна прилика – да урадите оно о чему сте одувек сањали, али нисте имали ни најмању шансу, јер је испало да сте рођени на периферији туђе цивилизације. И све моје наде садашњег тренутка, ако говоримо о главном, повезане су са чињеницом да сад немамо другог избора него да поново градимо своје. Да ли ћемо успети или не, није ни толико важно. Главна ствар је управо величина циља, због чега нас неће бити срамота да напустимо свет кад дође време.