АЛЕКСЕЈ ЧАДАЕВ: ГЛАВНИ ПАНКЕРИ КУГЛЕ ЗЕМАЉСКЕ

1. Чувен је Периклеов говор над лешевима младића који су пали у једној од првих битака Пелопонеског рата. Говорио је о томе колико је мудар и праведан поредак у Атини и зашто није срамота одрећи се свог младог живота ради његове заштите. Волео бих да видим неког савременог Перикла, који држи сличан говор над ковчезима који долазе из Донбаса, о правилима и прописима у Руској Федерацији – али, највероватније, нико неће толико ризиковати. Не постоји нико ко ће наш поредак и институције назвати мудрим, праведним и најбољим на свету и ко ће то моћи квалитетно и убедљиво да поткрепи. Међутим, то не спречава оне који су сада на првој линији фронта да изграде сопствену слику о држави за коју се боре.

2. Моја верзија одговора на питање „шта је држава?“ гласи: држава је пре свега феномен свести. На језику руске традиције, ово се зове „цар у глави“. Кључна институција која рађа и препорађа државу јесте образовање; оно „ствара слике“ – укључујући и слику оних вредности за које човек у екстремним ситуацијама ризикује, па чак и жртвује живот. Али морамо бити потпуно свесни да имиџ државе за коју се данас бори наш народ има веома посредну везу са постојећом државом, Руском Федерацијом.

3. То веома добро, на скоро интуитивном нивоу, осећају и наши најупорнији непријатељи. Није случајно што је пољски премијер Моравјецки у свом познатом програмском тексту позвао на уништење не Руске Федерације, већ „идеологије руског света“ – коју ми тек треба да изградимо, да би је они „уништили“.

4. Почев од 2014. увек сам овако говорио о фрази „Крим је наш“: кључна ствар у њој је питање ко смо „ми“. Јер ако смо „ми“ постсовјетска Руска Федерација која је настала у Беловешкој пушчи, онда Крим није наш и никада није био; узели смо туђе. Али ако је „ми“ историјска Русија, које нема много дуже од ових последњих тридесет година, онда је, наравно, наш. Међутим, у том случају ми смо непријатељ број један за снаге „краја историје“. И само је питање времена када ће то отворено објавити. А времена, како се сада показало, и нема тако много.

5. Ако је тачна Пељевинова максима: „режим су сви они којима је под режимом добро“, онда није случајно да се у редовима противника наше војне операције нашла већина кључних профитера „постсовјетског периода“, то јест оних за које је формат постсовјетске РФ био „режим највећег благостања“ у сваком смислу.

6. Проблем није у томе што су од Украјине правили анти-Русију. Проблем је у томе што су од Русије правили анти-Русију – и на том путу су доста напредовали. Украјина, која је у пакету „декомунизације“ извршила дерусификацију, била је генеришући модел за „прелепу будућу Русију“, која је пре или касније код нас требала да победи.

7. Дакле, ми смо сада главни панкери ове земаљске кугле. Подржати Русију, то у савременом светском контексту значи „ићи против система“, за разлику од многих старих протестних симулакрума, који су заправо сви били само варијације мејнстрима. Али ми још не задовољавамо глобалну потражњу за тоталном алтернативом „крају историје“ – наша бу-бу-бу прича о „мултиполарном свету“ ни на који начин не привлачи позитиван програм. Превише причамо о себи и о томе како нас сви вређају; то је разумљиво, али стратешки узалудно. Потребан нам је корак даље од разговора о мултиполарности, потребна нам је конкретна слика света који стоји иза наше побуне. Света за све, не само за нас.

(Телеграм канал А. Чадајева; превод Ж. Никчевић)