АЛЕКСАНДРА МИШИЋ: СУДБИНА ЧИТАЊА У ДИГИТАЛНОМ СВЕТУ: ИСКУСТВА ЈЕДНОГ ПРОФЕСОРА 

Обрађујемо Пекића, “Човек који је јео смрт”. Набрајам романе: “Златно руно”…

-Шта значи руно?

После, помиње се да је главни јунак кратковид због читања под лојаницом. 

Наравно, немају појма шта је лојаница, па дајем објашњење:

-То је свећа од лоја.

-Шта је лој?

Даље објашњавам:

-Он је кратковид јер тај пламен титра и квари му вид.

-Шта значи титра?

Радим у просвети од 1994. године, дакле, пуне  тридесет две  године. За све то време нагледала сам се и наслушала свакојаких прича о реформи школства, испратила много министара просветних… Предајем књижевност и волим свој посао. Радећи у средњој школи толике године, осећам да имам право да прозборим коју о свом предмету и, помало, о свему што нас је задесило. Љубав према књизи и пре свега, љубав према ученицима требало би да буде постулат свима нама, али како смо деценијама и понижени и увређени, још се бедније осећамо док на нас товаре додатни терет као оној кобилици из Раскољниковљевог сна, која грца, а потом пада под огромним бременом. Стога не треба да чуди што ученици овај диван и надасве занимљив предмет који отвара видике, учи о животу и негује лепо изражавање, доживљавају као „демоде“, превазиђен, лектиру досадну и застарелу, а читање бесмртних класика као кулук и морање. Наравно, томе је допринела и ера дигитализације која је донела инстант романчиће, портабл књижице и до непрепознатљивости сажвакана грандиозна дела светске литерарне баштине. Ученицима је превише за читање чак и ако лектиру од осамсто страна, каква је, рецимо, „Ана Карењина“, на интернету сведу на десет. Страшни суд! 

Пре извесног времена дала сам вежбу из народне књижевности ученицима првог разреда. Требало је да прочитају неколико песама одређених циклуса епске поезије. Била сам шокирана када сам код неких ученика видела у сажетој форми препричане све задате песме! Њима је, дакле, било лакше да науче препричани садржај него да прочитају изворни текст. Осетила сам тада сав пораз данашњице која је самлела и оно мало лепог што би сваки човек требало исконски у себи да носи, док се човеком зове. Ни за шта на свету не бих дала тренутак усхићења Лорком, Црњанским, Маркесом, Камијем, Кафком, Хемингвејем…. раних сећања када журим кући да прочитам хоће ли се Јованче жив извући из оне пећине са Лазаром Мачком и како ће се Робинсон вратити из дивљине у цивилизацију. С обзиром на данашње стање ствари, тај повратак биће дуг и мучан. Ако га уопште и буде. Јер, дивљина која нас је окружила само се другачије зове, банализовала је све, постали смо не људи који мисле, него „мушкарцикојизарађују“ и „девојкекојеизгледају“ и мрви нас новац, брзина и отуђеност. А време пролази и добре ствари бесповратно нестају. Није ствар у протицању година. Ствар је у духу времена. У приоритетима. Имала сам срећу да као студент на „Коларцу“ уживо чујем Десанку, Лалића и друге, тада живе књижевнике. Многима је још у сећању дружење са Црњанским, Андрићем, Селимовићем. То је богатство, имати такве успомене. 

Потребно је унети свежину у књижевне програме; савремене европске писце, макар у одломцима. Мураками, Памук, Барико, Аманити, Хосеини… Додати још који час књижевности, угледајући се на неке европске народе који имају барем по шест часова матерњег језика. Деца су нам неписмена, не знају значење многих речи. Муку мучимо да им најпре преведемо песме Дучића, Шантића… Не разумеју шта значи међа, хрт, пучина… Али, класици се, пре свих, морају прочитати. Куда ћемо без Шекспира, Молијера, Андрића, Меше? Сиромашно је то путовање без лепоте и занесености књигом, моћног осећаја кад склопите корице, богатији за још једну узбудљиву повест. Сваког дана понављам својим ученицима да је у књигама живот и то није фраза. Све што желе да знају (а у тим годинама желе све), постоји већ тамо, између корица. Па некако, да им књигу омилимо, сизифовски посао (знају то колеге добро) обављамо, само што на трепавици не дубимо не бисмо ли их приморали, приволели, натерали… да читају.