Александра Мишић: ПИСМО ЈЕДНОГ ПРОФЕСОРА
Радим у просвети од 1994. године, дакле, пуних тридесет година. За све то време нагледала сам се и наслушала свакојаких прича о реформи школства, испратила много министара просветних… Предајем књижевност и волим свој посао. Радећи у средњој школи толике године, осећам да имам право да прозборим коју о свом предмету и, помало, о свему што нас је задесило. Љубав према књизи и пре свега, љубав према ученицима требало би да буде постулат свима нама, али како смо деценијама и понижени и увређени, још се бедније осећамо док на нас товаре додатни терет као оној кобилици из Раскољниковљевог сна, која грца, а потом пада под огромним бременом. Стога не треба да чуди што ученици овај диван и надасве занимљив предмет који отвара видике, учи о животу и негује лепо изражавање, доживљавају као „демоде“, превазиђен, лектиру досадну и застарелу, а читање бесмртних класика као кулук и морање. Наравно, томе је допринела и ера дигитализације која је донела инстант романчиће, портабл књижице и до непрепознатљивости сажвакана грандиозна дела светске литерарне баштине. Ученицима је превише за читање чак и ако лектиру од осамсто страна, каква је, рецимо, „Ана Карењина“, на интернету сведу на десет. Страшни суд!
Пре извесног времена дала сам вежбу из народне књижевности ученицима првог разреда. Требало је да прочитају неколико песама одређених циклуса епске поезије. Била сам шокирана када сам код неких ученика видела у сажетој форми препричане све задате песме! Њима је, дакле, било лакше да науче препричани садржај него да прочитају изворни текст. Осетила сам тада сав пораз данашњице која је самлела и оно мало лепог што би сваки човек требало исконски у себи да носи, док се човеком зове. Ни за шта на свету не бих дала тренутак усхићења Лорком, Црњанским, Маркесом, Камијем, Кафком, Хемингвејем…. раних сећања када журим кући да прочитам хоће ли се Јованче жив извући из оне пећине са Лазаром Мачком и како ће се Робинсон вратити из дивљине у цивилизацију. С обзиром на данашње стање ствари, тај повратак биће дуг и мучан. Ако га уопште и буде. Јер, дивљина која нас је окружила само се другачије зове, банализовала је све, постали смо не људи који мисле, него „мушкарцикојизарађују“ и „девојкекојеизгледају“ и мрви нас новац, брзина и отуђеност. А време пролази и добре ствари бесповратно нестају. Није ствар у протицању година. Ствар је у духу времена. У приоритетима. Имала сам срећу да као студент на „Коларцу“ уживо чујем Десанку, Лалића и друге, тада живе књижевнике. Многима је још у сећању дружење са Црњанским, Андрићем, Селимовићем. То је богатство, имати такве успомене.
Потребно је унети свежину у књижевне програме; савремене европске писце, макар у одломцима. Мураками, Памук, Барико, Аманити, Хосеини… Додати још који час књижевности, угледајући се на неке европске народе који имају барем по шест часова матерњег језика. Деца су нам неписмена, не знају значење многих речи. Муку мучимо да им најпре преведемо песме Дучића, Шантића… Не разумеју шта значи међа, хрт, пучина… Али, класици се, пре свих, морају прочитати. Куда ћемо без Шекспира, Молијера, Андрића, Меше? Сиромашно је то путовање без лепоте и занесености књигом, моћног осећаја кад склопите корице, богатији за још једну узбудљиву повест. Сваког дана понављам својим ученицима да је у књигама живот и то није фраза. Све што желе да знају (а у тим годинама желе све), постоји већ тамо, између корица. Па некако, да им књигу омилимо, сизифовски посао (знају то колеге добро) обављамо, само што на трепавици не дубимо не бисмо ли их приморали, приволели, натерали… да читају.
Понекад им у шали кажем да пробају да узму најпре мало, на кашичицу, као лек, десет страна, па још десет, док се навикну, јер навику немају, само да отпочне тај благословени процес читања који крепи, лечи, учи, подиже. Отвориш и уђеш… као кроз врата у један дивни свет. Постајеш софистициранији, интелигентнији, кажем им. Па нека сваком двадесетом посејана реч падне на плодно тле свести, велико је то.
Схватам да су просветни радници уморни од свега. Сви смо истрошени живљењем у оваквој земљи у којој морате нечег другог да се одрекнете да бисте породично отишли на концерт или у позориште. Уморили смо се. Млади не желе да студирају наставничке предмете. Кажу, плате су мале, а обавезе и одговорност велика. А неко све то не види или се прави да не види. Ускоро ће проблем постати видљив, али биће касно. Па сад, што би Латини рекли „Dixi et salvavi animam meam“. Ја рекох и спасох душу своју. А ми, какве су нам речи, таква су нам и дела. Проблем је што много причамо, а мало деламо. Уместо да, како написа деспот Стефан Лазаревић, „право и незазорно“ сагледамо шта нам је чинити, мирно посматрамо како нас умарају и обремењују изнова и изнова наметима разним, пишемо, куцамо, штампамо, премало се струком изворном бавимо журећи да испоштујемо форму, уместо суштине. Кад је Доситеј говорио о прапорцима, вероватно је антиципирао ову данашњу шараду.
Александра Мишић, професор српског језиика и књижевности у Гимназији у Чачку
