У чувеном есеју Појам политичкога из 1927. године, једном од најважнијих политичких есеја икада написаних, немачки правник Карл Шмит оглашава својеврсни крај ратничке епохе за мале (малобројне) народе и државе:
Развој војне технике изгледа да води у том правцу да ће можда преостати само још мали број држава којима ће њихова индустријска моћ допустити да воде рат пун изгледа, док ће мање и слабије државе добровољно или принудно одустати од jus belli ако им не успе да своју самосталност одбране исправном политиком савезништва… У наставку есеја, осврћући се на спис Бенжамина Констана из далеке 1814. године, у којем француски књижевник наговештава да ће развој модерне ратне технике да обесмисли „све што је у рату било херојско и славно“, Шмит недвосмислено закључује: Раније су ратнички народи потчињавали трговачке народе, данас је обрнуто.
Шмитови увиди, премда проницљиви, нису били сасвим оригинални или неуобичајени за доба у којем је живео. Већ након Првог светског рата могли су се чути гласови који су указивали да је индустријска моћ постала кључни детерминишући фактор у ратовима великих сила. Но тек је Други светски рат донео пуну потврду Шмитових увида.
Огромна пожртвованост и дисциплина јапанских војника није помогла овој острвској нацији да изађе на крај са неупоредиво индустријски моћнијим Сједињеним Државама, а резултат тог рата дугорочно не би био доведен у питање чак и да није било фактора попут атомских бомби и совјетске офанзиве. Исто вреди и за европску позорницу овог конфликта; херојство Црвене армије не би успело да трајно заустави Хитлеров поход на исток да није било успешне релокације доброг дела совјетске индустријске базе на Урал, ван домашаја дуге руке Луфтвафеа.
Премда увелико називан индустријским ратом, ни овај рат сам по себи није представљао крај херојске епохе, јер је у њему улога људског фактора била незаобилазан чинилац сваке битке. Да, индустријска и технолошка моћ су пресудно утицали на мизансцен ратног театра, али тенковима и авионима су управљале људске посаде, а рат као такав још увек је представљао тест карактера обичног војника, баш као пре хиљаду година. У том смислу детонације атомских бомби, премда су назначиле крај ере директних сукоба великих сила, нису много измениле природу самог рата из перспективе мањих земаља. Напротив, уследио је низ ратова – од Кореје до Вијетнама – који су по основној ратној типологији личили на Други светски рат.
Назнаке постхеројског доба Срби су на својој кожи осетили 1999. године, када су се самостално супротставили војној коалицији која за себе тврди да је најмоћнији ратни савез у историји света. Народ чија култура је прожета херојским етосом, попут српског, није могао остати психолошки равнодушан пред чињеницом савременог рата у којем непријатеља готово да не може ни да види, а камоли да му адекватно узврати. Но чак и тада војска СРЈ је успела да зароби мали број непријатељских војника, те да симболички покаже народу да агресија на његову земљу није бес богова који сипају громове с небеских висина, већ дело смртника од крви и меса.
Парадоксално, тек је украјински рат с почетка треће деценије 21. века наговестио коначни сутон ере ратничког херојства. Парадокс се састоји у томе што је реч о рату у којем није мањкало херојских чинова и борби прса у прса. Али начин на који се он данас одвија јасно наговештава да се будућност ратовања креће у смеру борбе беспосадних машина. Улога артиљерије у украјинском рату је, према стручним анализама, неупоредиво мање важна данас него пре само годину дана, а убедљиво најважнији војни ресурс постали су ваздушни дронови, док чак и копнени дронови (роботи) играју све већу улогу. Украјински фронт је тако постао полигон војно-индустријског и технолошког надметања Запада и Русије, а релативни застој на фронту и тенденција опадања војних жртава последица су чињенице да обе стране однедавно масовно користе дронове имуне на електронско ометање.
Паралелно са овим ратом, у Кини се одвија најбржи привредно-технолошки напредак који је свет икада видео. Део тог напретка подразумева и такозване „мрачне фабрике“, које свој назив не дугују кршењу етичких начела, већ чињеници да услед потпуне аутоматизације рада у њима нема људи, па отуда роботи врше производњу у потпуном мраку, јер им не треба светло. Пишући о мрачним фабрикама и другим достигнућима кинеске технологије, Би-Би-Си у наслову чланка помирљиво констатује да Велика Британија једноставно неће моћи да се одбрани од кинеске технолошке доминације.
С тим у вези, кинески произвођач електричних аутомобила Шаоми пре годину дана је објавио видео из фабрике у којој се нови модел аутомобила произведе на сваких 76 секунди, на основу високог степена аутоматизације производње и оптимизације вештачке интелигенције у том процесу. Осим тога, недавно је у кинеском Шенжену оборен светски рекорд у броју синхронизованих дронова (преко 10.000) који су дословно цртали сложене слике по небу изнад овог града.
Колико ће времена проћи пре него што мрачне фабрике широм света крену да штанцују тенкове, ракете, или борбене роботе? Захваљујући високом степену аутоматизације индустријске производње, Кина већ данас производи више електричних аутомобила и индустријских робота него остатак света. Али нема сумње да ће овим технологијама ускоро овладати и друге технолошки напредне земље. Отуда се поставља питање: ако већ данас 10.000 дронова може синхронизовано да врши сложене задатке, колико ће времена проћи док тај број не нарасте на сто хиљада, па на милион ратних дронова? Шта када они почну аутономно да одлучују које циљеве на земљи ће да елиминишу, што је технологија која већ постоји и која се врло вероватно већ примењује у експерименталним условима?
Ово нас доводи и до питања каква је будућност народа попут српског, којима је херојство служило као кључна монета сопствене државотворности? Ако глобално улазимо у еру у којој ће стратешка далековидост и организација привреде и економије пресудно утицати на исход сваког политичког одмеравања снага (укључујући и ратно), шта ће се десити са нама? Хоће ли у таквом свету бити улоге за хероје какве смо опевали, или ће хероји сутрашњице мање личити на Стевана Синђелића, а више на Николу Теслу; мање на Ахила, а више на Венфенга? И хоћемо ли њих знати да препознамо, задржимо и опевамо?
У српској колективној свести већ вековима снажно одјекује народна изрека да „бој не бије свијетло оружје, но бој бије срце у јунака”. Полако се ближимо тренутку у историји кад ће светлост оружја бити неупоредиво важнија од храбрости срца јуначког. Али не треба очајавати. У Горском вијенцу, као крунском делу српске ратничке епике, али и ризници универзалних филозофских мудрости, можемо наћи читање које нам оставља зрно наде. Стих да „нове нужде рађу нове силе”, заједно са ширим фрагментом овог дела који се односи на дијалектику акције и реакције у природи и друштву, дубоко је филозофски примењив на ситуацију пред којом се данас налазе све мање државе чији народи негују култ јунаштва. Њих ће историја поштедети уколико буду успели да свој културни и политички кôд прилагоде нужди надирућих околности.
Кад је реч о Србима конкретно, треба ићи корак по корак. Да би научио да чита и пише, човек прво мора научити сва слова. Наш најважнији тренутни задатак јесте да изађемо из менталне конфузије која исходи из немогућности да се оријентишемо у либералном поретку који својом терминологијом циљано замагљује границу између пријатеља и непријатеља. Ту се опет враћамо на Шмитов есеј с почетка, али о томе – у наредним текстовима.
