У последње време ретко прође пар дана да човек не налети на Лењинов цитат о недељама у којима се згушњава историја. Сви имамо утисак да живимо у времену великог убрзања историје на свим пољима. И заиста, тај утисак није без основа. Узмимо за пример суседну Румунију, кроз коју се на мала врата у Европу ушуњао ирански тип демократије. У уторак се у тој земљи догодила ствар без преседана кад је реч о политичкој историји континента: Уставни суд је забранио водећем кандидату Калину Ђорђескуу да се кандидује на изборима.

Ова одлука је имала и увертиру; у децембру је исти суд поништио јасну и убедљиву победу Ђорђескуа у првом кругу, због никада доказаног руског учешћа у његовој промоцији на друштвеној мрежи Тик-ток. У тренутку када му је поништена победа, анкете  су показивале да ће у другом кругу победити са близу 70 одсто освојених гласова. Његове узнемирене присталице тада је утешила чињеница да је Ђорђескуу ова диктаторска одлука румунског суда само повећала популарност, па су очекивали да ће без веће муке победити на изборима кад год буду одржани.

У том моменту нису ни сањали да ће кандидатура Ђорђескуа на поновљеним изборима бити забрањена. Испоставило се да је прича о руском утицају била жвака за лаковерне, јер је овога пута Ђорђескуова кандидатура поништена због наводних пријава грађана који су се жалили на његов „екстремизам”, а чланови изборне комисије који су поништили кандидатуру навели су само да су гласали ”по савести”, не пружајући никакво шире образложење. Суспензија демократије по савести? Алал вера за савест.

Што се тиче људи у Србији који и даље верују у идеју либералне демократије, можда би на њих лековито деловало да поразговарају са Калином Ђорђескуом и да га приупитају шта мисли о демократији у оквиру данашњег поретка. Или са члановима Алтернативе за Немачку, који би могли да им испричају како у Немачкој службени чиновници – дакле људи који добијају плату из федералног буџета – имају задатак да на друштвеним мрежама глуме симпатизере АфД-а и да пишу коментаре екстремистичког садржаја против Јевреја, миграната, и слично.

Судска диктатура

Нису ли, уосталом, и радикали морали да пљуну на сопствену идеологију и направе СНС да би дошли на власт у Србији? Није ли екипа која је сменила ДПС у Црној Гори морала да се закуне да неће понудити на референдум питања чланства у војним савезима и признања Косова да би добила амбасадорски атест за формирање власти? Није ли цео „демократски” свет пре неколико месеци одбио да призна изборну победу грузијске власти која је била чиста као суза, само зато што се та власт усудила да донесе закон о транспарентности финансирања невладиних организација?

Узгред, кад је Мађарска 2020. године покушала да донесе сличан закон какав је Грузија донела крајем прошле године, Европски врховни суд је једноставно суспендовао тај потез Будимпеште. Образложење? Није у складу са „европским уговорима”. Дакле транспарентност финансирања субјеката који се баве политичким активизмом није у складу са уговорима о приступању ЕУ. Није ли то још један доказ о беспрекорном прожимању европских интеграција и демократских аспирација?

Комплетан европски правосудни систем данас је у канџама глобалистичких снага чија судска диктатура је ових дана постала белодана свакоме ко жели да је види. Та пракса се у безбедносним стручним круговима назива “lawfare”, што је сложеница од енглеских речи за закон (law) и за ратовање (warfare). Овај систем у Европској унији постоји од њеног оснивања, али сада га је низ системских криза избацио у први план. Шарена машница либералне демократије, чији је циљ био да разблажи свест о окупираности код покорених народа, почела је да се развезује.

Европски народи, деценијама хипнотизовани фразама о демократским вредностима, све више се буде пред чињеницом да живе у систему „ограниченог суверенитета” који се суштински не разликује од оног који је Брежњев доктринарно примењивао у европским земљама које су биле под кишобраном совјетског утицаја. И премда данас, након случаја Ђорђеску, сви исписују епитафе европској демократији, истина је да она након Другог светског рата није ни постојала, само је та чињеница боље скривана у условима Хладнога рата и победничке еуфорије која је уследила у годинама након његовог завршетка.

Слобода политичког деловања оних европских снага које су скептичне према концепту НАТО похода на исток данас је директно пропорционално везана за њихову безначајност. Оног тренутка када почну да постају политички значајне, систем прелази на грубу примену силе уз помоћ судских процеса који би постидели и Андреја Вишинског. То су претходних година осетили Матео Салвини, Марин ле Пен (којој прети пет година затвора), истанкути чланови АфД-а и многи други, све до Ђорђескуа као последње жртве.

Део разлога овако дубоке контроле глобалистичких мрежа над правосудним системима треба тражити и у чињеници да је огроман број њих реформисао УСАИД. То наравно није заобишло ни Србију; у судницама широм земље стоји велики плакат захвалности овој организацији, који као да треба симболички да потврди где пребива стварна моћ. Штавише, УСАИД не само да организује семинаре и путовања за судије, већ и донира техничку опрему за наше судове, укључујући и рачунаре. Добар део судија у нашој земљи не крије своју блискост са западним амбасадама, а владајућа странка, немајући храброст да се томе супротстави, задовољава се медијским негодовањем. Тако је председник Републике пре неколико година поименце навео имена и презимена судија који, како је рекао, „не излазе из америчке амбасаде”, али потом није учинио баш ништа да адресира проблем на који је указао. Народ би рекао: појео вук магарца.

Три полуге окупације

Мека окупација европских држава од стране глобалистичких центара моћи заснива се на премиси да је у јавној сфери апсолутно забрањено чак и разговарати о потенцијалном страном утицају на деловање три кључне друштвене групе, од којих свака у езоповској комуникацији либералних медија обавезно носи префикс „независни”. То су „независни” медији, „независно” правосуђе и „независно” цивилно друштво. Уз малу дозу претеривања и хумора, могло би се закључити да онај кога Н1 и Нова С у Србији називају независним, у девет од 10 случајева представља полугу утицаја страних обавештајних служби на српско друштво и политику.

Колико је префикс „независни” важан у семантичкој агресији коју либерални поредак врши већ деценијама говори нам и недавни апсурдни наслов Вашингтон поста у којем се тврди да је Трамп укидањем УСАИД-а угрозио рад „независних” медија. Сама чињеница да је неко назвао независним медије за које тврди да зависе од државних средстава говори колико се ова реч шаблонски употребљава, што сведочи о њеној великој важности за поредак који либералну политичку фразеологију користи као оружје за циљану политичку дезоријентацију друштава.

Шарена машница либералне демократије, чији је циљ био да разблажи свест о окупираности код покорених народа, почела је да се развезује

Све побројане групе, за које нам се деценијама испира мозак да њихова независност од извршне власти представља брану ауторитаризму, заправо у највећем броју случајева служе да нас заштите од могућности да наш политички систем изроди политичара који би нас извео из колонијалног положаја. Бити независтан од домаће власти не подразумева независност од центара моћи у Вашингтону, Лондону или Бриселу, али то је једноставно забрањено чак и изговорити у јавној сфери. Отуда, апсолутно је немогуће избавити државу из лудачке кошуље онога што се данас назива „демократијом” и извести је на суверенистички пут не излазећи из маргине дозвољеног у поретку који већ генерацијама на свим нивоима – универзитети, школе, медији, установе културе – себе рекламира као демократски. Без јаког популистичког владара који ће јасно каналисати већинске жеље свог народа, суверена политика данас једноставно није могућа.

Српски случај

То наравно не значи да је ауторитарни популизам сам по себи добра ствар, за шта је Србија најбољи пример. Премда режим који тренутно имамо у нашој земљи носи ауторитарно-популистички декор, његова Ахилова тетива је то што је лишен било каквог вредносног вектора, па му је самоодржање постало сврха само по себи, без обзира на цену коју успут плаћају држава и друштво.

За носиоце режима у Србији данас не постоји ниједна вредносна (идеолошка) црвена линија. Држава је претворена у сервис „цивилног друштва” које своје кадрове из епрувете, створене у лабораторији УСАИД-а и непознате широј јавности, октроише на кључне политичке позиције; тргује се територијама, природом и рудним богаствима; српски народ из РС и са Космета се користи у политичким поткусуривањима, чиме се на њих навлачи бес народа из (Централне) Србије; родитељи сакате своју децу мењајући им пол о трошку пореских обвезника, итд. Такав поредак ће у кризној ситуацији бранити само онај ко има лични интерес да то ради, под условом да му је образ тањи од ђона на ципелама.

Уосталом, режим који је лишен ама баш сваког идеолошког утемељења мало тога суштински разликује од криминалне организације. Изградња инфраструктуре у том смислу није довољна; и Пабло Ескобар је градио путеве, школе и вртиће да би обезбедио друштвени легитимитет.

Нажалост, данас у Србији не видимо ниједну јасно артикулисану политичку снагу која има реалну шансу да преузме узде текуће побуне против оваквог стања ствари и окрене их у правцу који неће почивати на системским претпоставкама које је морала да поштује свака власт која је владала од Петог октобра до данас.

Управо ту је разлика између смене система и смене једног режима другим који ће имати исте стратешке поставке. Аргументу да је чак и у оквиру поретка ограниченог суверенитета потребно једну политичку гарнитуру мењати другом, чисто да би се доказао принцип смењивости власти, може се контрирати аргументом да је свака следећа власт у протеклих четврт века у Србији морала да буде сервилнија од претходне, поготово на почетку мандата, јер је тиме плаћала цену устоличења онима који су их ту постављали.

Остаје нам да се надамо како ће нови друштвени покрет, који се рађа на улицама Србије, имати довољно свести да препозна преварну заводљивост тезе да ће Србији сванути кад се допусти да прелазна влада НВО „експерата“ реформише правосудну и медијску слику наше земље, и тако своје кадрове интегрише још дубље у вертикалу целокупног државног и друштвеног апарата.

Српски Калин Ђорђеску, неко ко би стварно политички артикулисао идеју која би бацила рукавицу у лице система, није ни на видику

Био би то само додатни искорак у правцу којим се већ крећемо пуних четврт века, уз утешну награду да ћемо заузврат добити власт у којој ће бити нешто мање корупције, уличног криминала и примитивизма у јавној сфери. Не знам како се зове та промена и да ли је добра, али знам да српски Калин Ђорђеску, неко ко би стварно политички артикулисао идеју која би бацила рукавицу у лице система, није ни на видику.

Надам се да ћемо бар умети да га препознамо када и ако се једног дана појави. Ако и не будемо умели, биће довољно да видимо како се према њему опходе „независни” чувари „демократије”.