Александар Вујовић: Када су професори одржали најважнију лекцију

У историји једног народа постоје тренуци када тишина постаје саучесништво, а говор истине најтежи крст који појединац може понети. Пре тачно 22 године, у Црној Гори се одиграо управо такав тренутак достојан античких трагедија и библијских подвига. Тада је 27 професора — 26 из Никшића и један из Херцег Новог — ступило на позорницу части, одбијајући да прихвате политички декрет којим се име српског језика насилно мењало у образовном систему.

Њихова бескомпромисна борба за српски језик била је борба за право на сопствено име, а цена коју су платили била је највећа могућа: сви су добили отказе, жртвујући своју егзистенцију ради одбране језичког и народног достојанства. Њихово „не“ није био само лингвистички став, већ етички гром који је потврдио бесмртну Његошеву максиму: „Шта је човјек, а мора бит’ човјек!“ Овај чин отпора био је израз најдубље људске потребе да се сачува лични и колективни интегритет у временима када су све вредности биле на продају.
Филозофска димензија овог подвига почиње од саме суштине речи и њеног светог порекла. Свето Писмо нас учи: „У почетку беше Реч (Логос), и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог“ (Јн 1,1). За ове витезове просвете, српски језик није био само техничко средство споразумевања, већ сам Логос — духовна домовина и чувар бића. Када су одбили да преименују свој језик и због тога остали без посла, они су бранили истину о свом пореклу.

Јер, ако је језик кућа бића, онда је његово насилно преименовање покушај рушења дома из самих темеља. Они су дубоко осећали да се истина не може административно уредити нити политички прекројити, јер као што Јеванђеље каже: „Познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн 8,32).Њихова слобода почела је у тренутку када су прихватили страдање и губитак службе као цену истине.

Цена њихове доследности била је сурова и непосредна. Откази који су уследили нису били само губитак радног места, већ свесно прихватање егзистенцијалне неизвесности зарад одбране српског језика. У материјалистичком свету који често мери човека само по његовом иметку, они су својим примером васкрсли хришћанску поуку: „Не живи човек само о хлебу“ (Мт 4,4). Жртвовати сигурност сопствене породице због имена језика чин је који надилази обичну грађанску храброст; то је подвижништво које доказује да је дух јачи од материје. Њихов карактер се показао као онај Његошев „тврд орах“ који је „воћка чудновата“, поломивши зубе тадашњим моћницима.Избачени из учионица, они су својим животом одржали најважнију лекцију својим ђацима — лекцију о томе да је професор само онај ко је спреман да страда за оно што предаје.
Данас имена ових људи светле као вечни путоказ у магли заборава, подсећајући нас на то ко смо и шта морамо остати. То су били Марија Лалатовић, Светозар Ћираковић, Веселин Матовић и остали њихови саборци чија се часна имена и лица налазе на слици испод овог текста. Они су знали да је привремена немаштина ништа спрам вечне срамоте, водећи се Његошевом мишљу: „Благо томе ко довијека живи, имао се рашта и родити“.
Онај ко је спреман да жртвује свој хлеб због имена језика, тај показује спремност на највећу жртву за свој народ, јер је језик крвоток нације; ако се он пресече, народ губи памћење и нестаје. Ова 27-орица професора су својим отказима потписали најважнију повељу нашег времена: повељу о нераскидивој вези између српског језика, слободе и части. Као њихов некадашњи ученик, а данас професор филозофије и логике, ја, Александар Вујовић, исписујем ове редове сећајући се оних бурних дана када смо моји другови, другарице и ја стајали уз њих, свим срцем бранећи наш српски језик и наше вољене професоре.

Овим текстом желим да њихов подвиг сачувамо од заборава и да он заиста остане вечни светионик будућим генерацијама. Они нас опомињу да се у пресудним временима човек не мери платом коју прима, већ истином коју не да за продају, остајући вечити чувари српске речи и потврђујући да је истина једини дом из којег нас никаква сила не може иселити.