АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: Вријеме чуда

Попут васкрслог Лазара у роману Вријеме чуда, великог Борислава Пекића, рођеног у Подгорици –  учесници литија и молебана у Црној Гори су партијском врху Витаније, или у стварном животу Црне Горе неријешив проблем.

Ћорав је кречио фреске у истоименом филму, док му је ћопави говорио како, али фреске Богоугодника на зидовима храма опет су се необјашњиво пројављивале и  свједочиле силу Господњу. Сеоски партизански комесар Никодим из овог Паскаљевићевог остварења је замислив и као посланик власти у данашњем парламенту Црне Горе, можемо га удесити у машти и како презаузет разговара мобилним телефоном док улази у здање режимских медија гдје обавља важне послове на највишим позицијама, лако се његовој непоколебљивости по задатку закачи и тврдо “р“ и упакован у скупо одијело ето га већ у авиону за Мајами.

Никодим ипак, није напуштао Црну Гору поприлично дуго.

Увијек уредан и зачешљан, Никодим се није баш истицао у теоријским наклапањима младих љевичара, тешко му је било да разбије тврду љуску марксистичих појмова, није се ни у минулој борби за слободу истакао јуначким дјелима, напротив, међу ратним друговима партизанима је кружио глас да гдје год може избјегава борбу. Но, зато по питању његове упорности и немилости у организацији пријеких судова широм Црне Горе, није му било равна. Гдје год је пролазио сазивали су се пријеки револуционарни судови, који нису ничим били обавезивани, ни законом, ни уставом.    Довољна је била самовоља Никодима и другова да падне пресуда и глава, у истом часу.

Деценијама су  кречили фрескописане Светитеље, рушили светиње – најпознатија која је страдала бјеше капела на Ловћену – храмове претварали у штале.

Али, опет и изнова светитељске очи прогледају испод густог креча, као што се  васкрслог Лазара никодимовци данас не могу ријешити.

Свака сличност Никодима у овој малој параболи са Блажом Јовановићем, слабим марксистом, али устрајном пресудитељу црногорској омладини и виђенијим домаћинима, одродоначелнику Црногораца – је намјерна. Но Никодим може скидати и стављати маске по потреби – тако он може бити и римски војник на Голготи, слијепи послушник било којег тоталитарног режима у свијету, а у домаћој изведби на жалост избор је велики. Ставите му маску по жељи.

Један од највећих мостова у Подгорици зове се по Блажу Јовановићу и најпрометнији је управо кад су – Литије.

Систем те лаже

На маргинама  интернет портала и осталих медија модерном брзином прозујала је и брзо прекривена другим информацијама вијест о одликовању Златног лика Св.Петра Другог Ловћенског Тајновидца за  рад, ревност и бригу за Мајку Цркву и састрадалну љубав које је београдском саставу Београдски Синдикат додјелило Његово Преосвештенство Митрополит Црногорско – приморски Г. Амфилохије.

Свака част, помислих, мало је оних, без обзира на музички укус које БС није окрзнуо својим пјесмама у задњих двадесет и кусур година. Митрополија ипак, није имала њихов музички опус у виду и одликовање није музичка награда. Одликовање је превасходно заслужено пјесмама Догодине у Призрену и поготово најновијом Свиће зора, као изразом поменуте ревности и бриге за Мајку Цркву, како је и навео давалац одликовања.

Нисам умакао једноставној символици, која се мимо моје воље засјала таман као одликовање. Један други носилац одликовања, такође црквеног и то највишег степена и са највишег мјеста наше свете Цркве додјељеног и то не тако давно, у Београду – један је од главних ликова-маски у можда најгледанијем видеоспоту Београдског Синдиката под називом Систем те лаже.

Најдраже ми је ову вјероватно случајност, иако ништа није случајно, гледати као поруку да у Цркви има мјеста за све, и за праведнике и за грешнике.

Авала изазива Ловћен

Након што је Папа Штрумф, умало као Шћепан Мали засјео на трон као самоврстан символ отпора православног народа, али и оних који то нису а учествују у Литијама, свједочећи заједно са својом православном браћом љубав за ближњега свога и правдољубивост, Митрополија Црногорско – приморска је устрајала на позивима да се избјегне истицање страначких и националних символа, да се једноставно не дозволе режиму лаки поени на толико пута издекламовану фору о великосрпском национализму и хегемонији, смишљену давних дана у аустријско – њемачкој кужини.

У мору објављених статуса на друштвеним мрежама, ових дана су у моди објаве чији су садржај такозвани изазови, гдје неколицина у једном граду у Србији ослика мурал са тробојком и “прозове“ неки град у Црној Гори са очекивањем да браћа на југу направе то исто у свом граду и тако одговоре изазову. Не знам и не могу да тврдим да ли се творци ових мурала моле док фарбају или је у нечем другом духовна димензија подухвата, али један би се изазов свакако могао послати, и то не из Србије Црној Гори, него обратно.

А тај изазов би требао гласити да грађани у Србији без обзира на страначку припадност почну у литијама да излазе на улице, баш као што то раде ови у Црној Гори, да се воле и да се друже под светим знамењима, да размисле шетајући може ли у Србији бити боље, да не дозволе да  једно (умно)чишћење Чистачице Марине Абрамовић на Ушћу буде бројније од Литије коју је у знак подршке народу у Црној Гори од Земуна до Новог Београда предводио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј.

Онда једном, кад заиста сване, Авала ће послати изазов Ловћену да се сруше Храмови Нечастивог посађени на врхове и знамења слободе и да се Ловћенски Тајновидац ослободи из заточеништва.

До тад, под небеским висинама, на стражи наше судбине бдије Храм Св. Тројице на Румији и квари геометрију покоравања.

Химна

Недавно, на скромној инаугурацији новоизабраног предсједника Зорана Милановића десио се догађај који је узбуркао хрватску јавност  која је помало успавана откад Срби нису криви за све и свашта, ЕУ је више однијела него донијела, а неку међународну смотру “ногомета“ још треба чекати. Наиме, за екстраваганцију иако скромне свечаности побринули су се организатори који су изведбу државне химне наручили од свима добро познате Јосипе Лисац.

Јосипа Лисац је извела химну на свој препознатљив начин, осјећао се уложени труд на захтјевном аранжману, био је то свакако тренутак за памћење, али већ сљедећег дана усљедиле су бурне реакције “пучанства“ па и тужбе против Јосипе Лисац, јер како каже велики број хрватских грађана, то није њихова химна, алудирајући на како кажу “завијање“ Јосипе Лисац.

Хрватску химну компоновао је српски композитор Јосиф Руњанин 1846.године, који је иначе компоновао и познату родољубну пјесму Радо иде Србин у војнике. У домени је нагађања докле би довела искључивост одређених кругова у Хрватској кад би им било познато ауторство композиције државне химне, кад је толико засметао Јосипин стил на инаугурацији.

Но, није то једина химна иза које стоје надарени Срби. Химну Србије  компоновао је додуше Словенац Даворин Јенко на текст Јована Ђорђевића, али интересантно је да постоје трагови да се црногорска народна пјесма Ој јунаштва свјетла зоро, која је данас у измјењеном облику и уз преинаке фашисте Секуле Дрљевића и службена химна Црне Горе – први пут јавно изведена у Београду 1863. Не улазећи у детаље свих верзија током дугих година, чињеница је да су се из некадашње народне пјесме избрисале све ријечи које помињу српски род.

Док се слуша химна своје државе треба устати, неки ставе руку и на срце а некултурни и пљешћу. Док се државе и границе мјењају, ја увијек за себе кажем да сам из Книна, и осјећам да бих могао и бирати коју ћу химну од ових звати својом. А моја је она у којој су ови стихови и коју кад слушам ја умјесто да стојим, ја плачем:

Ој, јунаштва свјетла зоро ој!

Мајко наша Црна Горо!

На твојим се врлетима ој!

Разби сила душманима.

Једина си за слободу ој!

Ти остала српском роду…

Да ‘т ће Бог и света Мати ој!

Да се једном све поврати.