АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: О’клен пуше Олуја

Једна  од посебно болних ћушки из новије српске историје је тзв. Олуја августа 1995. коју је отрпивши је, један дио српског народа понио као Крст чија ће тежина прије или послије натјерати на преиспитивање. Уграђена као колективна фрустрација Олуја и однос према Олуји док постојимо биће лакмус наше политичке зрелости, или незрелости.

Иако су при помену једног од највећих егзодуса дијела српског народа који се десио након напада хрватских војних и полицијских снага 04.августа 1995.на простор тадашње међународно непризнате Републике Српске Крајине, ставови хрватске и српске стране 25 година послије као и на почетку и даље  поптуно супротни, циљ овог размишљања није мирење опречних српско-хрватских гледишта већ за интерну употребу и боље разумјевање политичке стварности проналажење и мисаоно установљење једног адекватног унутрашњег угла вјетра, званог Олуја, који је помео српско становништво с простора данашње Хрватске.

Република Српска Крајина наличила је и својим географским обликом и уређењем на пијану творевину унапријед осуђену на пропаст. Самопроглашена уз подршку Београда, Крајина никад у својој краткој историји није уживала стварну војну подршку Београда. У Крајини је све направљено да се она уведе у рат, да се што боље одговори на хрватске провокације, али не и да се тај рат стратешки води. Крајина је конструисана као валута за будуће преговоре и томе је и послужила. Мјесецима су уочи Олује евакуисана војна  складишта са подручја Крајине, никад није извршено попмезно најављивано уједињење са Републиком Српском, никад се чак нису спојиле ни истурене јединице војске РСК и РС на Вјештића Гори, на Динари. Институције РСК су биле фиктивне, новац безвриједан – а народ немоћан да било шта уради, једнако као и онај тих година под истом диктаторском чизмом у Србији.

У зору 04.августа 1995. кад је започео координисан и потпомогнут од стране НАТО-а  напад хрватских војних и полицијских снага, хрватске снаге су имале око 280.000 мобилисаних. Крајишка војска имала је око 30.000 војника, од тога 5.000 до 35 година старости. Тог дана није се организовала одбрана него збјег. То је кратка историја авантуре звана РСК, којом је завршено саможивуће српско присуство на подручју данашње Хрватске, које није било како се знају излијетати поједини аутори, од 15.или 16. вијека него одувијек.

Ми, ми крајишници почели смо тог 04.августа вишегодишње путовање. Тамо гдје смо дошли, а то одредиште била је Србија тек понеком били смо добродошли. Били смо избјегличине. За разлику од ових са Блиског истока, ми смо све плаћали, од изнајмљених станова па на даље. За тај новац смо морали радити, што опет није било довољно добро, јер смо неком “отели“ посао. Но, каква таква, Србија је била наш нови дом. С једнаким могућностима као и за оне који су тамо рођени. Мада, да поменем и то да сам српско држављанство добио “преко везе“ тек послије десет година. Свеједно, лекција звана Крајина тешко се одмотавала и поред свих горких поглавља. Године су пролазиле, како је нека “избјегличина“ рекла,поред главе на рамену изнијело се још понешто, а то нешто требало је хранити, облачити. Борба за живот наставила се и ширила на свим меридијанима и на свим континентима. Крајина није избивала из свијести, а тог 04.односно 05.августа кад се у Хрватској прославља дан нашег прогона сјећање посебно тешко пада.

Крајишници, никад прихваћени као равноравни у својој домовини Хрватској, никад до краја своји на своме у Србији, путујући свијетом који не почива од сталних промјена, у прилици су и овог дана Олује да се присјете своје судбине изданих и искориштених, наивних и преварених.

Да ли се народ нечем заиста научио у протеклих 25 година, српски, а онда и хрватски гледајући из свог угла вјетра, званог Олуја?

Посматрајући како се знани и незнани, као гладни пси заскачу на коску коју из доконости баца неки Весић а зове се улица Благоја Јововића, на прву, рекло би се, мало се научило. Слушајући изјаве србијанских властодржаца који не пропуштају прилику да одржавају пожељно стање тихе узбуне на релацији са Загребом, сигуран сам, агенда се није промјенила. Родољуб Вучић и Србин Борис Милошевић. Оксиморони.

Овај други иде кажу, на прославу Олује у Книн. Каже  у својој фејсбук исповјести српски потпредсједник хрватске владе да је бринуо за оца у хрватској војсци. И зове се представником Срба. И као прави ХДЗ Србенда, иде на прославу Олује, вели, да побољша услове за живот Срба у Хрватској. Једнако је тако продубљивао духовност Гермоген испред Хрватске православне Цркве у Павелићевој НДХ.  Нема боље илустрације и објашњења како и зашто су се Срби повратници у Хрватску својевољно гетоизирали, издвојили у својим микросрединама одвојеним невидљивим границама. Тај преварени и изиграни понос још толико каприца у себи има.

Нас је Олуја збрисала једном, а Хрвате шиба и даље без престанка. Цијена домољубља је војна мировина или државни посао. Пошто не могу бити сви у војној пензији, а ни на државним јаслама, егзистенцијални проблеми за велику већину грађана Хрватске постали су у међувремену  управо олујни. Као што се никад није тачно утврдио број Срба прогнаних у Олуји, никад се неће сазнати број оних који су из економских разлога напустили Хрватску након рата.

Кад се све сведе, и Хрвати и Срби по бијелом свијету, са путовницом у џепу, сад имају истог непријатеља – сиромаштво и бескрупулозни израбљивачки капитализам.

Тако нас је заправо Олуја збрисала све. Некима бацила у очи звјездану прашину “тисућљетних“ снова о држави и независности, друге потјерала са вјековних огњишта у непознато. Да ли је већа несрећа напустити родну груду у миру или усљед ратних страхота, рећи ће нам нове генерације, које већ одрастају на корпоративним територијама, а не у границама држава за које су њихови очеви лаковјерно крварили и губили главе.