АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: Ђедо, догодине на Ловћену!

ИСКРА на Фејсбуку

фото: З. Шапоњић

Наши се завјети умножавају, као и изазови и искушења. Ове завјетне поруке, догодине у Призрену, Книну или на Ловћену унутрашњи су позиви да Косово, Книн или будућу капелу на Ловћену најприје задобијемо и изградимо у себи побједивши малодушност и страх. Није то лако разумјети, па многи то виде као непријатељске, освајачке поруке и неријетко ће нам уши запарати злонамјерни коментари да ли догодине на Ловћену значи да више не важи догодине у Призрену.

Различити су наводи од кад Јевреји у виду поздрава пјевају и изговарају као поздрав своје чувено Догодине у Јерусалиму. Иако је прошло скоро двије хиљаде година од кад су Римљани запалили Јерусалим и порушили Храм у знак освете за страдале саборце, први писани траг о употреби ове испјеване молитвене чежње поводом празника Пасхе исказане у фрази Догодине у Јерусалиму датира из 15.вијека, а забиљежио ју  је Исак Тирнау у својој књизи заједно са осталим прикупљеним обичајима ашкенаских група разасутих по свијету. Откад се изговара или пјева на крају Пасхе и Јом Кипура Догодине у  Јерусалиму, они који проучавају јеврејске обичаје и вјеровања домишљају и покушавају изразити и објаснити карактеристично стање и осјећаје оних који на крају Пасхе или на растанку изговарају Догодине у Јерусалиму. Тако се у јеврејској култури отвара вјековна полемика о природи поруке и значењу овог стиха или фразе. Док једни држе да је овај израз колективно подсјећање на муке вишегенерацијског изгнанства, други су склонији изговарајући те дубоком вјером испуњене ријечи изражавати наду у повратак, у обновљени град Јерусалим. Трећи, кад заусте Догодине у Јерусалиму заправе свим својим духовним бићем окренути су обнови Храма, који ће симболично значити и Други Месијин долазак.

Истовремено, те ријечи су молитва и завјет, поклич и обећање, који и ако се не одржи за живота једне генерације, остаје као аманет насљедницима, којима је то извјесније од икаквог богатства јер је извор смисла самог и доказани начин опстајања и напретка. Ако је ико опстајао напредујући кроз историју и поред њиховој величини несразмјерних погрома и несрећа, онда је то јеврејски народ.

Нас је вртлог историјских збивања знао посличити Јеврејима. Историја јеврејско – палестинског односа, бар у неким дијеловима може се поредити са српско – албанским, али поклапање и није неизоставно, јер и поред других чинилаца, пресудан фактор да се након хиљадугодишњег понављања Догодине у Јерусалиму (прије него је Исак Тирнау записао стихове у своју књигу прикупљених обичаја у 15.в. предање каже да су се стихови почели изговарати још од десетог вијека) тај лутајући библијски народ ипак почне враћати кући послије скоро двије хиљаде година потуцања била је устрајна и принципијелна вјера, непоколебљиво неодустајање од узвишених вриједности које надрастају пролазне жеље и потребе. Доказ историчности је наум који иде пуно даље од пролазног и земаљског. Рубови  мапа живота на којима се исцртавају историјски планови увијек залазе у предјеле вјечности.

Да се током два миленијума било који Јеврејин одрекао Јерусалима, никад се не би васпоставила држава Израел. Борба започиње и завршава  увијек на плану једног појединца, она је лична одлука, тек онда постаје колективна.

Питање Косова строго узевши и није територијално ни имовинско. Правно доказиво је да су Албанци узурпатори српске земље. Питање Косова је лично. Кад у свом свакодневном чињењу умножимо добра дијела према својим ближњима, утврдимо се постом и молитвом, очврснемо тешким радом, кад нам ријеч постане мјеродавнија од било каквог уговора, кад не будемо отимали и протузаконито се користили заједничким добрима прогледаћемо и видјети гдје гријешимо. Зато у нашем случају, кад кажемо Догодине у Призрену, то има сличности са јеврејским тумачењем њиховог оригинала које између осталих значења сматра да је то позив и на јединство. Догодине у Призрену, прије свега је молитва за народно уједињење, слогу у ситуацијама важним за цијелу нацију, окупљање једномислијем по питању Косова. Једномислије које сија одлучношћу да се никад нећемо одрећи оног што је наше. Није важно вријеме, важна је само вјечност. За  годину, пет, десет, педесет..Биће онда и само ће се распетљати кад будемо сви, од предсједника до посљедње домаћице по том питању мислили исто .

У тешком времену завјети се умножавају, али Бог не даје ни народу ни појединцу бреме које не може да понесе. Све бива по мјери.

Након што нас је посљедњи пут окупио, наш мили Ђедо као да нам је рекао: Ево, Господ хтједе и ја му испуних, те обнових и сазидах храмове и манастире народу своме у Славу Божију, а вама остаде да подигнете онај посљедњи и можда најважнији, капелу на Ловћену.

Црква капела Св. Петра Цетињског рушена је попут јерусалимског Храма два пута. Први пут урадили су то Аустријанци топовима из Бококоторског залива 1916. И 11.новембра исте године славодобитно су послали телеграм у Беч са ријечима: Пао је Ловћен, бастион српства.

Након рата, 10.септембра 1925. по предлогу Митрополита Гаврила Дожића из 1920. Капелу је обновио Краљ Александар.

Поновно рушење спроведено је од комунистичких власти 1972. Од тад на том мјесту зјапи отворена рана коју су богоборци стално досољавали, поготово власт која је баштинећи оно најгоре из комунистичког периода владала пуних тридесет година, до историјских избора и њене смјене ове године, кад је исказана народна воља пробудила наду да ће Црква наставити неометано вршити своју дјелатност, а становништво с мање међусобних подјела наставити свакодневне животне битке.

Тај завјет Догодине на Ловћену, нова је мисао, ослобођена из заједничке вјере и љубави према своме Ђеду, којем се вјерни народ тешко може одужити осим да настави да крочи стазом коју је Ђедо прокрчио кроз трњем обрасла светишта Свете Црне Горе.

У једној од јеврејских интерпретација Догодине у Јерусалиму тумачење се ослања на јеврејску есхатологију и Трећи Храм значи за ортодоксне и конзервативне Јевреје други Месијин Долазак. У нашем разумјевању и значењу Капеле на Ловћену, која је једнако два пута рушена – у чијем дворишту се  налази пагански храм, док се унутар зидова јерусалимског храма налази џамија Ал-Акса – и њена обнова значила би потврду коначног ослобођења православне Црне Горе и брисање линија геометрије покоравања. Испуњење тог заправо старог, Његошевог завјета, који је утврђен Ђедовом жељом, Црногорце би превео у вјечност и цијели народ српски могао би се опет, са свих страна, загледати према Ловћену, олтару мудрости и слободе, симболу спасења и Божијег присуства, баш као што Храмова Гора у Јерусалиму Мојсију бјеше свједочанство Бога Живога.

Догодине на Ловћену!

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.