АЛЕКСАНДАР ТУТУШ: 671 више од броја, или, зашто Србин из Книна пише о отмици Бошњака из воза 671, 1993. године

– У деценијама након Другог свјетског рата, наше пионирске генерације одрастале су у једном специфичном односу према рату и борби “наших народа и народности“. Тај службени наратив био је прије свега у служби очувања “братства и јединства“, као једне флоскуле, а не производа истинске намјере и зреле друштвене свијести. Истовремено са одрастањем нас из шездесетих, седамдесетих разграђивала се та патворена традиција а и држава. Тек са њеним нестанком, испод површине почеле су се указивати историјске чињенице, првенствено оне које се тичу страдања и почињених злочина, како од стране окупатора и “домаћих издајника“, тако и оних почињених у име револуције и будућег “братства и јединства“. Међутим, кад историјска истина, поготов неистражена до краја, дође са великим закашњењем, она онда и није превише важна. Она нам, поготово тако крња, на жалост није помогла да са одређене временске дистанце рашчланимо запетљане односе у великом сукобу, ни на домаћем, посебно не на глобалном нивоу, а ни да научимо нешто за будућност.

Прекривена страшна истина страдања “братством и јединством“ поменутим генерацијама била је као глас из дубина подсвијести, заборављени сан, никад довољно јасна и разабрана, никад довољно опомена. Као таква, прошлост ми је лично трауматична загонетка испуњена непознатим стратиштима и неокађеним гробовима.

Злочин у Штрпцима, као и многи други злочини из овог посљедњег рата, затиче нас такве неспремне и ненаучене. Иако поникли на крвљу невиних заливеном тлу, изгледа да понављање за нас није мајка учења, како би рекли латини.

Пребивање у сјенци злочина, корачање преко необиљежених гробља и губилишта, лични је разлог и одзив нечујним криковима и јецајима је буђење свијести о невидљивој моћи невиних жртава, без обзира на Име и поријекло.

Као припадник српског народа који је невин масовно страдавао у логорима и јамама, одлучио сам да у роману под називом 671 (Бернар, 2018) пишем о отмици недужних путника из брзог воза 671, 27.02.1993. на линији Београд- Бар коју су извеле српске снаге у мјесту Штрпци, јер невиност нема национално поријекло ни политичко опредјељење, невиност је универзалана – свечовјечја.

Одлучио сам да пишем о жртвама другог народа да би пробудио у себи и другима оне вриједности које су лукаво прекриване вишедеценијским лажним пројектима, прије свега познање чојства, које значи имати свијест о слабијем од себе, заштитити слабијег од себе – од себе.

О злочину у Штрпцима писао сам јер је то врло посебан и истакнут случај затајења државе, чији су ови невино пострадали од реда држављани, осим Н.Н. лица, којем сам дао име Томас и литерарном фикцијом у пар редака одао му пошту.

Ако говоримо о корективној моћи умјетности, она би требала потакнути на размишљање и самопромјену, појединца а самим тим и друштва. И колико смо научили за ових 27 година? Зар случај Савамале и бројних других случајева није такође случај затајења државе? Неупоредљиво је мања штета, не могу се упоређивати неколике куће и људски животи, али принцип кад држава умјесто да буде заштитница постаје горопадна звијер – је исти.

***

Књига је документарна само у основним цртама јер се поштује вријеме и мјесто немилог догађаја. Што се тиче страдалих и њиховог идентитета, налази се пар врло грубо узетих чињеница као што су име и поријекло официра ЈНА у пензији, Томе Бузова, који кроз радњу књиге има надимак Барба. Роман 671 је осим поменутих детаља фикција која има за циљ описати да жртве иако другачијег Имена и поријекла живе уобичајен живот, испуњен обичним проблемима, једнаким хтијењима и надањима..Пратећи Фадила или Барбу вежемо се за њих на једном општем, најширем и истовремено најдубљем нивоу.

Роман 671 је у неком смислу литература о литератури, јер неке ликове под њиховим стварним именом, а неке опет под замишљеним, актуелизујем у контексту стварног догађаја унијевши умјетничку слободу у приступу.

Назив романа је 671, као што је број брзог воза из којег су отети путници у Штрпцима био 671. То је број воза и документ у једном строгом смислу, али иза тог броја стоји воз у којем су се измјешале стварне судбине, издигли прави витезови једног времена као што је био и пензионисани официр Томо Бузов – и погнуле главе скоро хиљаду путника који нису имали снаге ни храбрости одупријети се и заштитити своје сапутнике, док су их тако погнутих глава гледале слике Бледа и Диоклецијанове палаче са зидова купеа, слике преминуле државе чији је један од државотворних симбола био “ братство и јединство“. Назив романа је само број, сви смо ми само број али и свако од нас је раскршће и избор и мали велики свијет могућности.

Реакција Томе Бузова је документ јунаштва.

***

Након двогодишњег тражења издавача које је врло интересантно завршило јер, као по неком промислу, дошао сам у књижару Хиландарске задуџбине и упознао уваженог господина и брата Николу Дробњаковића, главног уредника издавачке куће Бернар и човјека из Пријепоља, врло добро упознатог са цијелим догађајем из Штрбаца – коначно, роман је одштампан и наступила је борба да се књига учини иоле видљивом и доступном за читаоце. У наредним мјесецима контактирао сам неколико новинара са простора бивше југославије, слао им примјерке књиге у жељи да се још неко упозна са романом и да евентуално напише неку рецензију. Реакције које су усљедиле нећу појединачно коментарисати, али укупно узев, интересантно су и важно искуство. Изостало је првенствено разумјевање циља књиге, чију је поруку веома употпунила и чињеница да је роман изашао у Бернаровој Библиотеци Чисти понедељак, у инбокс су стизале поруке да је неспоран мој таленат, али да сам требао направити роман мушкијим, у смислу да сам требао пуно страсније попљувати властити народ.

Пуно гори од непријатеља су они твоји које твој непријатељ храни, рече неко паметан.

Од свих реакција једна свакако заслужује помен. Контактирао сам Мухарема Баздуља и доставио му књигу. Након десетак дана телефон у џепу јавио ми је доспјеће меила. Таман сам улазио у складиште хотела у којем радим. Била је недјеља, ударни дан, принтер је неуморно штампао наруџбе. Једном руком сам узимао што ми је требало из складишта, другом сам вадио телефон и отварао поруке. Био је то Баздуљ. Читао сам нестрпљиво одговор на повратку у врелу кухињу. Писао је ако ћу прихватити као естетски суд да је прочитао роман у даху..Да ми је неко онда, или овог јутра понудио милион нечег конвертибилног у замјену за то писмо, изабрао бих то писмо.

Мухарем Баздуљ је узео и учешћа на промоцији романа 671 у Београду, посједили смо, попричали. Одужио сам му се тако што сам купио неколико његових књига на повратку у Ирску да читам. Изузетан.

***

С породицама жртава нисам контактирао. Моје мисли пролазе сваки дан слабо освјетљеним ходником воза 671 те већ далеке али непролазне 1993. завирују у задимљене купее, вире кроз дебело хладно стакло у иста она смрзнута и безимена села која су гледали невино пострадали ишчекујући своју станицу и најмилије.

Бојим се да би породицама пострадалих роман можда био разочарење, јер у крајњој линији би помислили да то и није роман о отмици путника на линији 671, чиме би сво то писаније доживјели чак као злоупотребу својих најмилијих. То и није роман о самом том чину. У том се роману не описује зло и патња, скоро га се и не дотиче. Роман описује обичне дане обичних људи у необично вријеме, који покушавају остати нормални и своји. Ти обични људи би могли бити и ми, који једног дана крену негдје државном жељезницом на брдовитом Балкану и никад нас више нико не види. Отмица је једно грозоморно буђење, отрежњење – шамар стварности, рез који све прекида, као што је прекинут живот страдалих.

Након тог реза нема ништа, роман се завршава. Али може почети преиспитивање – самоспознаја и кајање. Држава за своје затајење треба тражити опрост од породица жртава, али и платити. На жалост државе код нас тако често мјењају име да подсјећају на манипуланте који гасе стара и отварају нова предузећа да би избјегли одговорност.
***

Спонтано сам уносио нека своја искуства, дилеме и питања у ликове романа, посебице у лик Радована. На тај начин је промишљање сопствених искустава уткано у роман, али са неком несвакидашњом аутобиографијом, филозофијом коју сам дипломирао, ратним искуством, избјеглиштвом, безброј градова, различитим државама и различитим пословима које сам радио – као да нема литерарног детаља у којем је потпуно изузето моје лично искуство. Оно се налази у сваком слову и као да покушава да се изљечи од самог себе, од сопственог терета.

Тешко је одвојива филозофија од личног промишљања. Покојни професор Спасоје Ћузулан говорио нам је да се са основним студијима тек научимо служити литературом. Ако су године живота нека литерарура коју касније пролазимо, онда је и немогуће одвојити филозофију од личног искуства. Штиво проткано филозофемима је наш словенски стил – животан – за разлику од хладне, теоријске филозофије чија је употребна вриједност често упитна.

О коријену и узроку самих непочинстава тешко је не размишљати, али закључак на концу тих разних теорија углавном измиче. Конкретно, о узроцима отмице у Штрпцима није могуће не мислити, јер на основу тог појединачног злочина откривају се и принципи и узроци многих других а назире се и устројство збивања на Балкану, нарочито у другој половици двадесетог вијека.

Тај злочин никакао није ишао у прилог српској страни, баш због тога је и наручен, напротив, уз исцениране масакре у Сарајеву, укупна слика која се формирала о Србима била је погубна, показаће све оно што слиједи.

Убјеђен сам да је национализам деведесетих, чији су симболи креирани још ’89 на Газиместану пројект унижавања и обесмишљавања свега што је узвишено и племенито у српству. Није било другог начина да се народ који је у Првом свјетском рату изгубио сваку трећу мушку главу, над којим је извршен геноцид у Другом Свј. Рату – него да се исти тај народ присили на културно, идентитетско, политичко самоубиство, па да буде проглашен за најгорег ог најгорих. То политичко и свако друго самоубиство Срби су извршили над самима собом захваљујући државној политици деведесетих која није била случајна, и није била таква зато што немамо паметних људи – она је била пројект. У тој подвали можемо наћи узроке зла почињеног с наше стране, тог зла које је управо највише нашкодило колективу у цјелости.

Затајење државе је кршење свих закона и принципа одједном, и божанских и људских.

Овим завршним мислима заправо враћам се опет на почетак и личне разлоге за писање романа 671. Они су поред спомена на невино страдале, којих се и данас сјећам, 27 година послије, и њих и оних из Сјеверина, и свих невино пострадалих, иако их нисам знао, нити ћу их упознати – они су патриотски. Патриотски јер уводе, боље рећи враћају давне принципе чојства и јунаштва, умјесто аутодеструктивног и самопоништавајућег национализма. Патриотизам који оног другачијег имена и поријекла треба да прихвати и заштити ако је у мањини, а не да га гурне у јаму. Колико смо другачији данас као колектив можемо се запитати док читамо о Фадилу и Селими, Барби и осталима у роману 671, да ли је данас српско друштво изљечено, да ли државу осјећамо као заштитницу за све који у њој живе, без обзира на Име, статус,пол, политичко опредјељење, вјеру..

Или може опет да затаји, а нажалост и данас смо свједоци честих злослутних аритмија.