Александар Секацки: ДЕТЕ КАО МИКРОФОН, ПОДИЈУМ И СЦЕНА

Многи су били сведоци таквих тренутака.

У возу или у кафићу је мајка са дететом, на пример, девојчицом од три или четири године. Људи седе у кафићу и разговарају. Одједном сви чују како се мајка обраћа ћерки: „Ако ми испустиш телефон, не знам шта ћу ти урадити.“

Девојчица покушава да се расправља, али се ту одмах чује нешто друго: „Још ниси појео/ла сладолед, а ко је тражио сладолед?“ Или: „Престани да жваћеш сламчицу, понашај се пристојно.“

Ове речи се изговарају намерно гласно. Ако дете и мајка путују возом, највероватније ће цео вагон слушати њихов разговор.

Шта људе тера да нарушавају општу пристојност? Да их сви морају слушати?

На први поглед, то је искрена брига за дете, покушај да се оно доведе у оквире „пристојног“ понашања. Али у суштини, имамо посла са легитимизованим егзибиционизмом. Јер ова жена нема других шанси да привуче пажњу јавности. Могла би, на пример, да устане и изрецитује прелепу песму А. С. Пушкина, али је нико неће слушати. Постоје и друге шансе за индивидуални sex appeal, али опет, то одузима превише енергије. А овде – стопостотна шанса.

Непосредно окружење је уређено тако да нико неће изговорити ни реч, сви ће обавезно слушати њен бескрајни разговор са сином или ћерком, а она свесно или (чешће) несвесно користи своје дете као средство за привлачење публике на своју сцену. Неки људи имају проповедаоницу, неки имају подијум, неки имају бину, а она нема ништа од тога, али има дете. И, користећи ово дете истовремено као микрофон, подијум и сцену, она, сходно томе, практикује овај легализовани егзибиционизам, испуњава својом пажњом присуство публике и под маском показне бриге, у стварности спроводи стратегију компензације, па чак и над-компензације.

С друге стране, ова прекомерна компензација мајке је донекле облик осигурања материнства као таквог, јер други „сиви мишеви“ гледају и мисле: Ово је оно што бих могла да урадим да привучем пажњу јавности, а ја стално оклевам… Ма не, треба одмах да имам дете и да га свуда представим на потпуно исти начин, и онда публика никуда неће отићи, слушаће ме као слатке душице. И, заиста, тако се дешава стално…

(Телеграм канал А. Секацког; превео Ж. Никчевић)