Александар Шчипков: Руски поглед на Први светски рат

Навршило се 110 година од почетка Првог светског рата. То није само календарски период. У условима глобалног ресетовања, на овај или онај начин мораћемо да формирамо јединствену слику националне историје, а Први светски рат је један од кључних догађаја без којег се ова слагалица неће склопити.

Али проблем је у томе што је тај рат међу нама стекао репутацију несхватљивог и непопуларног. Отуда и колебања у вези са његовим именом: „Други отаџбински рат”, „Немачки рат”, „Велики рат” – све наведене варијанте, као што знамо, нису заживеле.

Разлози таквог односа су мање-више јасни. Наравно, није ствар у томе да је рат неуспешно окончан. Јер то исто се може рећи и за Кримски рат, али у народном памћењу он је остао као пример националног јединства и хероизма – довољно је само отворити Толстојеве Севастопољске приче или Севастопољску патњу Сергејев-Ценског. Али Први светски рат је изгубљен кривицом политичара, а не војника. Такви порази су много болнији. То као прво.

Друго. Главни разлог таквог исхода је губитак контроле над државом и војском током превирања. Развијајући ту тему, неминовно ћемо морати да дамо негативну оцену догађајима из фебруара-марта 1917, рушећи тако прећутни либерални табу на критику „демократског фебруара”. Како да се данас боримо против непријатеља, ако останемо заробљеници његових идеја? То питање је, наравно, зрело и презрело. Али оно није за овај чланак. Рецимо само да је недопустиво дуго подвиг руског војника био потцењен. Даље прећуткивање ове теме је немогуће и њен повратак у јавност је питање скорог времена.
Неизбежни рат

На догађајно-смисаоном, а не на календарском плану, 20. век почиње управо 1914. године, а завршава се 2014, повратком Крима. Први светски рат нико није планирао унапред. Он је све изненадио и сви су се прилагодили „околностима“. Често се цитира председник САД Томас Вудро Вилсон, који је говорио да рат није почео из једног разлога, него је почео из свих разлога заједно. Амерички историчар Барбара Такман, аутор књиге Августовски топови, има подједнако познату изјаву да рат нико није желео. Рат је био неизбежан.

У суштини, последња изјава је невољно признање да је Први светски рат разоткрио ћорсокак западног света – историјски, философски и цивилизацијски. Тај рат је постао тотални рат, донекле етнички рат (иако је далеко од Другог светског рата), а такође и економски рат. Први пут су зараћене стране употребиле тенкове, хемијско оружје, као и гасне нападе, зенитне прорачуне, бацаче пламена, подморнице, па чак и дронове, додуше без софтверске контроле. Истовремено, тестирана је гас-маска са филтером од угљеника коју су у Русији изумели Зелински и Кумант.

Први пут су положаји армија обрасли бодљикавом жицом као маховином, вршена је размена ватре између рововских линија – па су нападачи бивали окружени ватром. Тако је успостављен формат позиционог ратовања, који се одржао до 1940-1941, када су Гудеријан и Манштајн применили метод удаљеног тенковског десанта и рат поново учинили мобилним.

Први светски рат однео је животе 9 милиона војника и у својој крвавости оставио је иза себе све верске ратове заједно. У идеолошком смислу, он је постао победа технократије. Људи су у њему играли улогу шрафчића и гинули су у милионима. Филозоф Владимир Ерн се на то осврнуо у свом хваљеном говору из 1914. „Од Канта до Крупа”, где је пратио „везу између кантовског феноменализма и немачког милитаризма”. Ерн је отворио питање паневропског милитаризма и просветитељске филозофије, коју је заокружио Кант.

Заправо, у том тренутку се открио скривени парадокс Новог доба: са победом хуманизма, човек, зачудо, почиње да ишчезава. Он постаје пион, раствара се у механичкој стихији и приносе га на жртву жреци техно-култова. Упоредите то са садашњим култом дигитализације.

Људи уметности, осетивши тај тренд, опевавају тријумф технократије и апсурд новог „гвозденог доба”. Уништавање живота и разградњу материје на различите начине покушавају да осмисле немачки експресионизам, италијански футуризам, француски кубизам и руски супрематизам. Маљевич, Кандински и други певају оду беспредметности и одушевљено растварају човека у „црном квадрату“. На изложби дадаиста у Цириху, централни експонат је лутка са гас-маском која виси са плафона. То је била нова маска смрти, која је заменила средњовековну слику доктора куге.
Улазак Русије у рат

У међувремену, на ратиштима се мешају карте историје. Боре се две коалиције: Антанта (Енглеска, Француска и Русија, касније САД) и блок Централних сила, који је израстао из Тројног савеза (Немачка, Аустроугарска, Турска, Бугарска).

Немачка је, прикупивши снагу још 1880-их, тежила хегемонији на континенту и евроинтеграцији под својим условима, као и колонизацији Источне Европе и Русије. Енглеска је желела да заустави јачање Немачке, користећи Русију као полугу. Француска је сањала да се освети Немачкој за последњи рат и да врати провинције Алзас и Лорену. Аустрија је настојала да контролише Балкан, а САД су чекале међусобно слабљење европских сила. У Турској, као и у Русији, борили су се пробритански и пронемачки лоби, при чему је пронемачки лоби победио у Турској, а у Русији – пробритански.

Русија се нашла у тешком положају после напада на њеног савезника Србију. То је била очигледна провокација, casus belli, формални изговор за почетак рата. С друге стране, нисмо могли да не испунимо свој дуг према једновернима и рођацима. Јер пре него што је почео „рат војски”, покренут је „рат народа”, како су га разумели наши противници. Он се састојао у геноциду православних Русина, то јест русинске гране руског народа, који су извршиле власти Аустроугарске. Са тим је повезана и тужна судбина четврт милиона погинулих у логорима Талерхоф и Терезин.

Русија је вероватно требало да уђе у рат касније, сачекавши да Немачка ослаби. Али то није одговарало Енглеској и Француској. А пошто је дуг Русије у то време износио 6,5 милијарди златних рубаља и 50% индустријских актива је било је у рукама страног капитала, „савезници” су желели да сломе Немачку руским рукама. Дакле, руски губици, а посебно исход рата, у великој мери су на савести тих лажних савезника, а не само непосредних противника.

Очигледни су и геополитички разлози за улазак у рат. То је борба за логистику. Русији је била потребна контрола над мореузима Босфор и Дарданели у Црном мору ради изласка у Средоземно море, а такође и копнени пут ка Блиском истоку преко Јерменије. Уз све то, постојао је и сакрални мотив – „повратак” Константинопоља, који је постао руски сан још од времена Катарине Друге. Од значаја су били и рехабилитација државе после пораза у Руско-јапанском рату и престиж у словенском свету.
Патриотски полет

Патриотски занос у земљи на почетку „немачке кампање“ је чињеница из читанки. А заправо, све до 1914. године, конзервативни монархисти су се противили рату јер су се плашили слома монархије. И имали су разлога за то. Надалеко је позната реченица министра унутрашњих послова Петра Николајевича Дурнова, која се на крају показала као пророчка: „Ко заузме Галицију, изгубиће империју”.

Али када је рат био објављен, добио је општенародну подршку: није се имало где повлачити. Друштво је узаврело. Готово сви су желели да помогну фронту. У Москви су одржаване изложбе у корист рањеника. Музеј лепих уметности (данас музеј “Пушкин”) претворен је у велику болницу. Велике кнегиње су радиле као медицинске сестре.

Пораст патриотизма је био велики и међу омладином. Гимназијалци су војсци давали своју скромну уштеђевину – „заветне новчиће”. Указ Николаја II од 8. октобра 1914. године дозволио је студентима да се уписују као добровољци у војску ради попуњавања официрских места. Одмах су почеле да стижу молбе да се „убрзају испити” како би се без одлагања кренуло у рат.

На фронт су трчали гимназијалци, појединачно и у групама. Новине су писале: „У сваком одласку на фронт, у јединицама је по неколико дечака-добровољаца. Многе од њих је жандармерија враћала кући, родитељима. Али неки су остварили свој циљ и постајали су редови, штапски писари, санитарци, приносачи патрона, па чак и извиђачи-диверзанти. Група таквих младих хероја из Друге армије генерала Самсонова успела је да продре у немачку позадину и тамо уништи непријатељски авион.

Патриотски дух добио је одјек и међу политичарима. Ратна дејства су подржавали сви. Бивши скептици су се повиновали логици ситуације и почели да говоре о „борби германизма и словенства“. У Думи је владало патриотско „свето јединство”. Црностотинац Владимир Пуришкевич се чак помирио са кадетом Павлом Миљуковим, са којим се није руковао седам година, називајући га „вербалним манипулантом” и „издајником отаџбине”. А сада су се ови политички ривали свечано руковали.

Али после војних неуспеха 1915, јединство је уступило место узбуни. У либералном табору појавио се Опозициони блок. Говор Павела Миљукова „Глупост или издаја?” зазвучао је већ као подривање централне власти. Чак су и социјалисти признавали да је овај говор био „изграђен на лажима”. Затим је опозициони блок захтевао смену владе. Либерални патриотизам је у свим временима само инсцениран, и само је оруђе за јачање утицаја.
Неуспеси и пуч

У исто време, конзервативци су држали линију. Претходно је прилично опрезни Петар Дурново наговарао суверена да се сети да се „у Русији још може и мора наређивати” и позвао га да заборави страх од „демократских фетиша”. Николај II је лавирао, покушавајући да задовољи све – и на крају није задовољио никога. Политички систем се распао.

То је довело до фебруарског пуча 1917. године, уз подршку влада Антанте, које су моментално признале „нову власт”. Штавише, пуч се догодио управо у тренутку када је руска страна активно преговарала о сепаратном миру са Немачком. Cui bono? Тај сценарио показује да су руски „савезници“, ако занемаримо ситуационе околности, били исто толико њени непријатељи као и Немачка. Руски генерал Алексеј Јефимович Вандам није без разлога говорио: „Лоше је имати англосаксонца за непријатеља, али је још горе имати га за пријатеља”.

Слом војске после Фебруара, антиратна пропаганда бољшевика и паралелна антиратна пропаганда америчких протестантских организација у руским трупама (мало изучена чињеница) довели су до рушења фронта. Био је то једнострани пацифизам. Лењин и његови другови позвали су на „претварање империјалистичког рата у грађански рат”, што је и учињено, али империјалистички рат није престао. Немачка „браћа радници” уопште нису горели од жеље да се братиме и да забију бајонете у земљу.

После фебруара-октобра 1917, уследио је слом војске и „скаредни” Брест-Литовски мир са губитком територија. А онда је почео унутрашњи (грађански) рат и интервенција од стране како Немачке, тако и „савезника“. На крају, Први светски рат је завршен победом Антанте, али се Русија, која је формално припадала том табору, нашла међу пораженима заједно са Немачком, Аустроугарском и Турском.

Што се тиче Немачке, још се није осушило мастило са њом закљученог кабалног Версајског уговора, а нови светски рат је постао неизбежан. Либерална мисао приказује Први светски рат као искушење за човечанство, које конзервативне Немачка и Русија нису успеле да издрже. Обе силе су означене као изопштеници историје – оне су, наводно, у сваком случају морале да изгубе. Али то су идеолошке спекулације.

Суштински важно је нешто друго – то да је током Првог и Другог светског рата, секуларне пројекте „вечног мира”, које су својевремено изнели Вилхелм Лајбниц и Имануел Кант, оповргла сама историја. Данас, либерални академски сегмент велича идеју Дитриха Бонхефера о томе да је после ужаса Аушвица теологија немогућа. Мада, ако хоћемо да будемо поштени, мора се признати потпуни крах секуларног хуманизма већ после Првог светског рата, а да не говоримо о Другом.
Сећање и поуке

Тај рат је део наше националне драме. Његово памћење је изузетно важно да би се изградила јединствена слика руске историје. У Европи су се појавили њихови споменици: Менин капија (у Белгији), Меморијал Таненберг у Источној Пруској, који је дигнут у ваздух по Хитлеровом наређењу јануара 1945. године. А код нас је у знак сећања на Први светски рат изграђен меморијал на Поклоној гори у Москви, споменици у Липецку и Пскову.

Своје светиње има и Калињинградска област, где су се водиле тешке борбе, међу којима и чувени Гумбиненски окршај у околини Гусева. Данас у центру Гусева стоје скулптура „Напад бајонетом” уметника Владимира Суровцева и споменик Михаила Шемјакина „У знак сећања на заборављени рат који је променио ток историје” (насловна фотографија; прим. НС), са три фигуре: војник разапет на „точку судбине”, удовица и мајка које тугују за погинулим. Ту треба доводити децу. Да знају и памте.

Остало нам је да доведемо у достојно стање Братско гробље хероја Првог светског рата у Москви на Соколу. Основала га је и финансирала велика кнегиња Јелисавета Фјодоровна, која се обратила молбом Градској управи. На том гробљу сахрањивали су умрле од рана: у близини је било неколико болница и пруга на којој су стајали вагони који су довозили рањене и мртве.

Које су поуке Првог светског рата директно за Русију? Оне сведоче о томе да савезници могу бити опаснији од противника, да је либерал који је постао „патриота” – увек лажни и да су либерализам и издаја – вечити синоними. Пацифизам у време рата је једнак позиву на капитулацију. Братство за време рата није интернационално, него национално, то је братство родољуба.

И, оно што је вероватно, најважније. Жеља да се истисне из колективног памћења немили историјски догађај, какав је за нас постао Први светски рат, психолошки је разумљива. Али то се категорички не сме. Истискивање уместо преживљавања води рушењу идентитета – како индивидуалног, тако и колективног.

Морамо да вратимо тај рат у нашу јавну националну историју одавањем почасти његовим херојима. При том се мора памтити да су и Први светски рат, и Велики Отаџбински рат, и хладни рат и садашња СВО саставни делови европског Великог антируског рата, у коме се ми боримо за свој национални опстанак. Ако смо у стању да увек видимо и осећамо ту историјску везу, онда смо стварно суверени.

Александар Шчипков је ректор Руског православног универзитета „Свети Јован Богослов”, професор Философског факултета Московског државног универзитета „Ломоносов”, доктор политичких и кандидат философских наука, потпредседник Светског руског народног сабора.