Александар Роџерс: О ДРАГОЦЕНОЈ ВЕШТИНИ РАТОВАЊА

Шта је важно у вођењу рата? Правилно дефинисати циљеве и приоритете. Тачно описати стратегију за њихово постизање. Тачно прорачунати за то неопходну снагу.

Украјина не може ништа од овога. Узгред, ни њихови западни господари.

Свака земља има „лимит снаге“. Односно, број трупа који се може одржати без штете за економику. Могуће је и више, али ће то захтевати додатне трошкове. Ако превише убрзате, привреда иде у минус, морате се задужити, а на дуге стазе то прети банкротом.

Украјина је из страха регрутовала војску такве величине да није у стању да је издржава. Тачније, ни да је наоружа, ни да је обучи, ни да је подржава.

Израел, иначе, има исту невољу – мобилисали су гомилу резервиста, а привреда је услед тога озбиљно потонула. И што дуже траје гужва са Газом, то горе за Израел (дакле, Арапима је од користи да тај процес одуговлаче).

Притом, Украјина је најпре мобилисала сеоско становништво (као најнемоћније, а уједно и зато што грабљење сеоских становника није тако упадљиво). Као резултат, задат је снажан ударац основном сектору економије – пољопривреди. Зато што су трактористи, комбајнери и возачи отети, и више није било никога да оре или пожање усеве.

Као и обично са 95. кварталом, кад је пиар испред реалних потреба.

Следећи моменат: ако војска трпи губитке, онда се искусне и обучене трупе замењују неискусним и необученим, услед чега њена борбена ефикасност опада.

Украјинске оружане снаге су у почетку имале став потпуне игноранције губитака. Лансирали су пропагандну глупост о „бескрајном потенцијалу мобилизације“, и сами у њу поверовали. И третирају (још увек) своје сопствене војнике као суперјефтин потрошни материјал.

Притом, овај став се односи не само на обичну пешадију, већ и на све врсте елитних јединица – од маринаца до специјалних снага. Дакле, стандардна опција је да се елитни војници узму и пошаљу да заузму мостобран у дупету света без подршке и шанси за његово накнадно ширење (и без имало смисла ове акције са стратешког становишта) – и тамо умру.

Чисто ради симулирања енергичне активности. Да би негде на друштвеним мрежама написали „Погледајте, украјинске оружане снаге напредују“. И баш их брига што ће за пар сати сви ови војни стручњаци бити ликвидирани.

Немојте мислити да ми је због тога жао, напротив. Ја једноставно показујем какве је еклатантне глупости кијевски режим починио (и чини).

Руси су мобилисане резервисте (који су већ имали искуства) вукли још 6–8 месеци по полигонима, преобучавали их. А Украјинца су ухватили на улици, дан касније већ је био са митраљезом у Бахмуту, два дана касније већ је био леш, хватамо следећег.

Јер – демократија и слободни свет, ха-ха-ха.

Следеће је коришћење терена. Ако пажљиво прочитате извештаје, тамо има толико занимљивих ствари. Наши заузимају узвишења (elevated position), то јест брда се или заобилазе, или покривају, или се јуриша са две-три стране, тако да постоји унакрсна ватра.

Украјинци силазе до најниже тачке (јер их тамо пуштају), и одатле покушавају да се попну. И на тој најнижој тачки добијају ватрени покривач са три стране. Работино, Сватово, код Артјомовска, још неколико места – свуда је исто.

Залужни, Сирски, Тарнавски, Наев – сви подједнако глупи, неписмени и дефектни, које је неко слагао да знају да ратују. Добро је што су ти људи на челу Оружаних снага Украјине.

Следећа тачка је – „несаломива утврђења“. Односно, „симболичке“ тврђаве које се морају држати по сваку цену.

Не сећам се ниједног аналога таквој глупости у светској историји.

Током Великог отаџбинског рата држали су Лењинград – јер је ту била концентрисана скоро трећина индустрије СССР-а – и Стаљинград – јер би његов губитак нацистима отворио пут ка Кавказу и приступ нафтним пољима. То јест, било је оправдано. Кутузов је углавном без оклевања напуштао територију ако је било потребно сачувати војску – и чак је дао Москву Французима (што им није помогло).

А ови дебили заузимају сваку рупу у географији на коју наиђу, проглашавају је „неосвојивом тврђавом“ која има „симболички значај“, и онда тамо сахрањују гомилу војске у покушају да ту рупу задрже.

Немци се, иначе, нису тако борили. Ако је било потребно, Немци би се повукли, исправили фронт и побегли од претње опкољавања (иако им ни то није помогло, али су бар компетентно ратовали).

Само Украјинци своје не жале.

Мада, ако размислите, заиста, зашто би их Јеврејин Резников и Узбекистанац Умеров жалили?

Следећа тачка је уско повезана са претходном.

Шта ће, рецимо, њима Авдејевка? Просто зато што са те тачке могу да бомбардују Доњецк. Зашто то раде? Па тако су их научили велики амерички мајстори – да је неопходно стално терорисати цивилно становништво. То баш и не функционише, али тако пише у приручнику.

И ево, чак и сад, кад украјинске оружане снаге имају дивљу несташицу граната, видео сам десетак снимака где се војници жале да немају чиме да узврате – оскудне гранате се троше не на гађање руске војске, већ на гранатирање Горловке и Доњецка. Стамбена подручја се свакодневно великодушно гранатирају, а за војне операције гранате недостају. Како да то назовем? Потпуно луде нацистичке животиње.

Да резимирамо: са тачке гледишта војне науке, све акције Оружаних снага Украјине су безумне. И напади на минска поља, и покушаји да се држе положаји опкољени са три стране (ово ми је омиљено), и десантирање група специјалних снага у трску (где их редовно уништавају), и трошење оскудне западне муниције на бескорисно гранатирање цивила. Кад Герасимов чита извештаје, вероватно каже: „Они су безнадежно сјебани. Нека наставе“.

Тако ће и бити. Одаћу вам страшну војну тајну: победник у рату није онај ко освоји неке невидљиве „пиар“ или „симболичне“ поене. Победник у рату је онај ко на крају сачува борбено способну армију. Па, разумели сте…

(Телеграм канал А. Роџерса; превео Ж. Никчевић)