Александар Роџерс: ГРАНИЦЕ ИЗ 1991? НИШТА ЛАКШЕ!

Читам украјинске друштвене мреже – изјаве политичара, војних лица, постове на телеграм каналима. И свуда иста ствар: очај што их остављају на цедилу, прошаран остацима стидљиве наде: „Шта ако нас ипак не остављају?“

Неће вас „остављати“, морони! Него су вас већ оставили!

И свуда постоји непрекидно „верујем“. „Верујем ЗСУ“, „Верујем Зеленском“ (веома тежак случај), „Заиста желим да верујем да нас неће напустити и да ће нам дати новац“.

Шта све човек не жели…

Ја, рецимо, желим да се вратим у 1991. годину, где је победио Комитет за ванредне ситуације, Горбачов се случајно утопио у мору (или не случајно), а све вође сепаратиста – Јељцин, Кравчук, Шушкевич, Шеварнадзе и други Ландсбергиси дају изјаве у подрумима Лубјанке, испљунувши остатке зуба на под. Моја земља има скоро 300 милиона људи, никакав Азербејџан не напада Јерменију, Грузија не спроводи етничко чишћење, а украјински националисти су у затвору… и гомилу других ствари. Да, и сладолед – 15 копејки.

И Џулија Стрејн, 186 цм висока дугонога глумица, која има 24 године. Да бих, како рече један мој пријатељ, могао да се пентрам узвикујући „Ово је све моје“.

Али се ништа од свега тога није догодило. Реалност је таква каква јесте. СССР више не постоји; за то време су се његови бивши становници темељно поубијали. А Џулија Стрејн је мртва. Пала је са коња и умрла у 54. години, више није тако атрактивна.

То значи да се свет тинејџерских жеља није догодио. Постоји реалност.

А реалност је да су украјинске оружане снаге поражене. Стотине хиљада мртвих, хиљаде тенкова и десетине хиљада оклопних возила уништене, иностране хаубице разбијене, леопарди горе, „џавелини“ и „бајрактари“ су бескорисно смеће, НАТО не уме да ратује, колико год пара дате Украјини, све је узалуд.

Током две године, Сједињене Државе и ЕУ су заједно потрошиле преко 220 милијарди долара на Украјину. И? Какав је учинак?

Да не говорим о томе да је Русија у истом периоду само од нафте зарадила преко 550 милијарди. Једноставно – где је резултат западне помоћи? Све већа украјинска гробља?

Претпоставимо чак на тренутак да ће режиму Зеленског дати више новца (у ствари неће, али нека буде) – 6, 24 или чак 60 милијарди. Шта ће то променити? То ће продужити агонију режима, гинуће још више украјинских пензионера, а резултат ће бити исти, пораз кијевских нациста.

Ово вам говорим као атеиста: није потребно „веровати“, већ „знати“.

„Желимо да вратимо границе из 1991. године.“

Ништа лакше!

Кијевски режим капитулира, Украјина постаје део Русије – и одмах враћате Крим, Донбас, Кубан, Воркуту, Владивосток и Колиму. (Некима, додуше, само Колима.)

И ето вам граница из 1991. године.

P.S. Не, све ја разумем. Њихово „верујем, надам се, заиста желим“ – то су фазе прихватања неизбежног. То је још увек веома тешко прихватити, и отуда очајничко подгрејавање илузорних нада. Али свест постепено долази.

И док год они настављају да „верују“, наставиће да умиру…

(Телеграм канал А. Роџерса; превео Ж. Никчевић)