АЛЕКСАНДАР РАКОВИЋ: Јововић, Фон Штауфенберг и света освета

Благоје Јововић, српски родољуб из Бјелопавлића у Црној Гори, испалио је 10. априла 1957. у Ломас де Паломару, предграђу Буенос Ајреса, хице у усташког поглавника Анту Павелића. Два метка која су погодила Павелића проузроковала су његову смрт 28. децембра 1959. у Мадриду. Павелић је, дакле, умро од последица рањавања које му је нанео Благоје Јововић.

Атентат на Павелића у Аргентини у целини је био дело шесторо припадника српске равногорске емиграције: Благоја Јововића, Мила Кривокапића, свештеника Радојице Поповића, Јова Пићана, Милеве Гаћеше Пићан и Милана Гаћеше. Јововић, Кривокапић и Поповић су били из Црне Горе, Пићан из Боке, а брат и сестра Гаћеша из Лике.

Према речима Милеве Гаћеше, атентатори су већ били инспирисаним тиме што су равногорски емигранти 10. новембра 1945. ликвидирали Павелићевог сарадника из Црне Горе, Секулу Дрљевића: „Било нам је драго како су убили Секулу Дрљевића, издајицу, који је толико четника побио. Дрљевића су убила три четника која су га по свој Европи тражила по избегличким логорима, док га нису нашли и заклали. Ко се толико закрви, мора да зна да ће га рука правде са ножем који вапије за крвљу довека тражити“.

Она, дакле, говори о освети почињеној 1945. над Секулом Дрљевићем, ког су иначе нацистички извори осликавали као „усташку курву“, а комунистички извори описивали као „изрода човечанства“. Радило се о особи која је у себи поседовала најгоре могуће људске квалитете, а која је притом могла да измакне праву и правди, на исти начин како је то учињено с бројним нацистичким и усташким злочинцима који су пацовским каналима бежали ка Северној и Јужној Америци.

СВЕТА ОСВЕТА
Када је о Павелићу реч, Милева Гаћеша тврди да је организација за атентат сачињена када су српски емигранти у Аргентини постали сигурни, а и лично уверени, да се усташки поглавник, под лажним именом, са својом пратњом крије у Буенос Ајресу и околини. Стога су, „због великог бола“ који су осећали због геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској и „мржње“ према усташком поклавнику који је измакао правди, одлучили да ствар узму у своје руке. Реч је, дакле, и у овом случају о освети.

Притом, осветници нису могли знати да је југословенска држава 1951. тражила од Аргентине да изручи Павелића и да је Аргентина одговорила да се Павелић не крије у тој земљи. Тим одговором званична Аргентина је слагала званичну Југославију. Иако је било гласина да је атентат на Павелића могла извршити југословенска Удба, историчар Бојан Димитријевић каже да током педесетих то није био начин на који се та служба обрачунавала са усташком емиграцијом.

То иде у прилог тврдњама Благоја Јововића, Милеве Гаћеше Пићан и Благојеве ћерке Карине Јововић чија се сведочења о атентату на Павелића подударају. Благоје Јововић је своје сведочанство изнео 1998. митрополиту црногорско-приморском, Амфилохију Радовићу, у манастиру Острог, пошто је први пут након одласка у емиграцију посетио Југославију. Јововић се исповедио у светињи где се налазе мошти Светог Василија Острошког, на месту посебно светом за Бјелопавлиће али и читав српски народ. Ту се не дају лажни искази. Не би, дакле, ту чињеницу требало потценити.

Ову завереничку шесторку динарских Срба, ка том чину – атентату на Павелића – водиле су менталитетске и карактеролошке особине које се такође не могу изоставити. Јован Цвијић пише да међу динарским Србима „има људи највећег пожртвовања, који лако и као несвесно дају свој живот за моралне идеје и племените покрете“. С тим у вези, „главни правац у коме се до сада изражавала осећајност и афекти овога темперамента јесте српска национална идеја“.

Пошто су завереничку групу већином чинили Црногорци односно Срби из Црне Горе, ваљало би се подсетити шта о њима Цвијић вели: „Они о косовским јунацима знају не само какав је који био, које су му мане и врлине, већ осећају ране косовских јунака као да су свеже, и кад покољу Турке рекну да су их минуле ране тога и тога косовског јунака. Сви Црногорци старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовнога претка, и не само да мисле о њему, и да му се диве, већ га и сањају – кад су чинили јуначка дела, размишљали су и препирали се да ли би Обилић тако урадио и да ли су се приближили Обилићу“.

Извесно је да су завереници из Црне Горе имали на уму и Косовски завет и обилићевске особине на којима су одгајани. Притом, „освета за Косово“ сматрана је у Црној Гори „светом осветом“ за патње српског народа „од Косова па наовамо“. Светој освети се на простору динарских Срба прибегава када су исцрпљене све могућности да се правда досегне политичким и/или судским путем, када нема више начина да се према злочинцима поступи на основу новозаветних савета. Тада се прибегава светој освети као старозаветном начину за разрешење конфликата како би право и правда били задовољени. Каже се: „Ко се не освети, тај се не посвети“. Таквом старозаветном начину обрачуна с нацистичком емиграцијом прибегавали су и Израелци када другачије није било могуће.

Градске власти Београда су у јулу 2020. донеле одлуку да се Загорска улица у Земуну преименује у улицу Благоја Јововића. Стога је 5. августа 2020. у тој улици постављана и спомен-плоча на којој пише: „Благоје Јововић (1922–1999) пуцао је 10. априла 1957. године у Буенос Ајресу у Аргентини, у Анту Павелића, вођу хрватских усташа, који је руководио геноцидом почињеним над Србима током Другог светског рата. У недостатку судског процеса и законске казне, Благоје Јововић, уз помоћ неколико пријатеља, правду је узео у своје руке и извршио атентат, од чијих је последица Павелић касније и умро. На тај начин, Благоје је симболично задовољио правду и осветио стотине хиљада Срба који су невини страдали од усташа Независне Државе Хрватске. Именујући ову улицу по Благоју Јововићу, Град Београд исправља деценијску неправду и указује почаст овом храбром човеку који је био непознат српској јавности, и оставља траг за будуће генерације“.

У том контексту, међутим, крајем јула и почетком августа 2020. у јавности се одвијала полемика, а било је и мишљења да „Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“ па да с тим у вези Благоју Јововићу не треба дати да има улицу у главном граду Србије. Тим поводом би посебно требало нагласити да се не ради о крвној освети и та могућност је потпуно искључена као мотив за атентат на Павелића. Наиме, Благоје Јововић и Мило Кривокапић, обојица из Црне Горе, нису имали никога у породици или братству кога би лично осветили. А њих двојица су извршиоци атентата. Да је Јововић промашио, пуцао би Кривокапић који се такође налазио на лицу места.

ПРИМЕР ШТАУФЕНБЕРГА
Но, вратимо се старозаветној светој освети којој се прибегава када више нема другог решења за постизање правде и када је и домаћа и глобална правда у потпуности заказала. Када се ради о Павелићу, то је изричити пример. Да се ради о светој освети потврђују и речи Милеве Гаћеше Пићан која је била један од завереника: „Ко се толико закрви, мора да зна да ће га рука правде са ножем који вапије за крвљу довека тражити“. Крвна освета не траје довека нити се тражи довека. Притом, крвна освета се може зауставити помирењем. С друге стране, света освета уистину траје довека, а помирења нема и не може га никада ни бити. Међутим, критичарима одлуке градских власти неће пуно значити ово објашњење да је реч о светој освети Благоја Јововића.

Стога би било добро посегнути за још једним примером. Реч је о Клаусу фон Штауфенбергу, немачком официру и атентатору на Адолфа Хитлера. Фон Штауфенберг је 20. јула 1944. покушао да разнесе Хитлера експлозивом, али није у томе успео. Погубљен је истог дана. Клаус фон Штауфенберг је добио улице у Берлину и Манхајму, а могуће је и још у неким градовима. На месту у Берлину где су он и остали завереници погубљени, СР Немачка је подигла Музеј немачког отпора нацизму, са спомен плочом посвећеном завереницима који су извршили атентат на Хитлера. Дакле, СР Немачка сматра чин Клауса фон Штауфенберга племенитим и исправним, указала му је стога посебне почасти, међу којима и ону да једна улица у престоници СР Немачке носи његово име и да у Берлину притом добије и спомен-плочу која је посвећена њему и његовим страдалним друговима.

У чему је разлика између чина Благоја Јововића и чина Клауса фон Штауфенберга? Нема никакве разлике. Анте Павелић и Адолф Хитлер били су звери у људском руху, демонске сподобе које нису могле заслужити другачију казну осим смртне. Када правда не може бити задовољена, хероји попут Благоја Јововића и Клауса фон Штауфенберга су ту да је задовоље или да покушају да је задовоље.

Благоје Јововић сасвим заслужује да улица у престоници Србије и главном граду свих Срба носи његово име. Његов чин је био у складу са врлинама динарских Срба, њиховим осећајем за правду – и када је очекују од других, а и када је приграбе себи. Одлука београдских власти посебно је важна и за Србе у Црној Гори, јер њих данас красе управо те врлине.

Током протеклих векова Црногорци су имали, као и сви други, врлине и мане. У том екстремном географском амбијенту врлине су биле још израженије, као што су и мане биле још снажније. У данашњој подели у Црној Гори на два све удаљенија идентитета – након конверзије Мила Ђукановића у другој половини деведесетих, у идентитет сасвим налих хрватском – има и нечег доброг за Србе у Црној Гори. Врлине Црногораца – какве су чојство, јунаштво, спремност на жртву – данас у колективном смислу красе српски народ Црне Горе, односно оне који су остали у свом историјском идентитету иако то значи да ће морати да трпе.

Биће прилике да Благоје Јововић и у Црној Гори добије почаст и улицу, најбоље у Бјелопавлићима, али зашто да не и у Подгорици.