Александар Проханов: СРЦЕПАРАЈУЋИ КРИК ПЕЛИКАНА

Кад сам био млад, једном сам у тајги видео медведа како се купа у олујној планинској реци. Изашао је на обалу мокар, блистав, са прилепљеним крзном и почео да тресе гривом. Са њега је летела вода на све стране. Медвед се отресао и отрчао у тајгу. Тако Русија с времена на време одмахне гривом и збаци са себе део свог народа. Дешава се егзодус из Русије.

Први егзодус, назван руски талас емиграције, напустио је Русију заједно са пораженом Белом армијом. Отишли су официри, козаци, коморници, племићи, отишла је интелигенција. Населили су се у Београду, Берлину, Паризу, жудели за Русијом, грдили бољшевике, легли у земљу на Сент-Женевјев-де-Буа. Неки, попут Алексеја Толстоја и Вертинског, вратили су се у стаљинистичку Русију.

Али сви они били су поштоваоци Русије. Русија је за њих била религија. И тај први егзодус био је истинска руска емиграција.

Други егзодус догодио се током рата. Многи младићи и девојке су протерани са окупираних територија у Немачку. Тамо су отишли издајници и Власовци, бежећи од Црвене армије која је напредовала. Ту су се настанили и неки од совјетских ратних заробљеника. Већина насилно протераних вратила се у Русију. Власовци су остали иза кордона. Током Хладног рата, они су активно сарађивали са ЦИА-ом, испуњени мржњом према совјетизму, претећи му атомским бомбардовањем.

Трећи егзодус је био егзодус Јевреја. Почело је након формирања државе Израел. Најпре је текло малим поточићима, а затим се претворило у бујицу кад су Јевреји у периоду перестројке масовно бежали из Русије, вођени реликтним ужасом. Уплашио их је Стаљинов „случај лекара“, веровали су у страшне гласине о пресељавању свих руских Јевреја у Биробиџан. То је био егзодус у „обећану земљу“. Одгурнули су Русију од себе, заборављајући је, постали професори на Универзитету у Јерусалиму, генерали израелске војске.

Четврти егзодус је довео до монструозног насиља државе над сопственим народом и над сопственим територијама. Јељцин је разбио Совјетски Савез, а ван Русије остало је тридесет милиона Руса, ужаснутих насиљем, који су тражили да се врате у Русију. Тај део одбаченог народа се полако али сигурно враћа. Данашњи рат у Украјини је повратак у Русију отргнутог народа.
Пети егзодус догодио се пред нашим очима, кад су они уплашени померањем руских тектонских плоча спаковали чартер летове и побегли из Русије. Либерална, углавном јеврејска, интелигенција 90-их је остварила апсолутну доминацију у руској култури, економији, филозофији и информацијама. Ову ликујућу доминацију пратило је потискивање свега што је традиционално руско. Тада се родио термин „руски фашизам“, а министра културе Швидкоја интересовало је шта је страшније – немачки фашизам или руски.

Свих тих година све руско било је протерано на далеку периферију културног, политичког и економског живота. Та либерална доминација, која се чинила вечитом, почела је да се колеба кад је Русија, уз помоћ својих копнених снага, поново почела да се полако и болно ослобађа од прозападног јарма. То дубинско ослобођење пратила је све мања улога либерала у друштвеном и културном животу. Гушење Наранџасте револуције на тргу Болотнаја, уништење структуре Наваљног, затварање друштва „Меморијал“, затварање центра „Сахаров“, затварање радио станице „Ехо Москве“ и трансформација недавних идола у стране агенте – све је то покренуло масовни егзодус из Русије и стварање ван њених граница густе, живахне, агресивне средине, која се свети Русији за свој стратешки пораз.

Пети егзодус разликује се од свих претходних по својој жестокој мржњи према свему руском. Не према режиму, не према властима и личностима, већ према најдубљој, огромној појави која се зове рускост, утиснута у језик, у књижевност, у топонимију, у карактер, у начин живота, у саму историју.

Запад је направио огромну фабрику чији је производ русофобија. У тој фабрици, у најужаренијој радионици, у којој раде најквалификованији стручњаци, нашли су се представници оних који су уједињени у гомилу мрзитеља и метафизичких непријатеља Русије. Њихова трагедија је у томе што их је све одгајила и нахранила Русија – руски језик, руска књижевност, руски народ, руски пејзаж, руски бол, руска лепота и трагедија.

Од ове рускости су им сви унутрашњи органи – срце, јетра, једњак. И само једна тајанствена ћелија, скривена у дубини њиховог тела, повезује их са другим светом, са другом домовином, која уопште није Израел, већ се налази у мрачним, неосветљеним катакомбама светске историје. Мрзећи Русију, њену књижевност, њен језик, њен начин живота, борбе, победе, патње, они мрзе себе. Бришући Русију из историје, они из ње бришу себе.

Ужасан је тај призор бегунаца петог егзодуса. Желећи смрт Русији, они желе смрт и себи. Врше масовно самоубиство. Застрашујуће је гледати на трг на коме хиљаде људи истовремено чине харакири, избацујући из својих поцепаних стомака крвареће изнутрице. Тако пеликани својим тешким кљуновима раскидају прса и кљуцају сопствена срца. Пети егзодус – то је јато пеликана који раздиру своје груди и вриште од бола. Они се никад неће вратити у Русију. Никад се неће вратити себи. Лежаће у песку страних пустиња, на камењу страних градова – ове мртве птице са пеликанским кљуновима, са пустим изнутрицама, које ће, можда, бити испуњене пиљевином, претварајући их у плишана страшила.

Ове птице су одлетеле из Русије, уверене да ће Русија без њих умрети. То је њихова заблуда. Места упражњена по њиховом одласку попуњена су онима којима је Русија једина и несумњива Отаџбина. Који се, преживевши сурово руско безвремје, враћају у руско време. И одбацују монструозну плочу која је пала на Русију. Одбацују јарам. А нову руску еру стварају нови руски људи који су дошли на Гајдарово пепелиште и поново створили велику руску индустрију. Који су ступили у нову руску културу као предзнак надолазеће руске величине.

То је неупоредиви Хирург, који је створио невиђено народно позориште под отвореним небом, које окупља стотине хиљада људи, где се у грмљавини метала, међу ласерским експлозијама, громогласном музиком рађају велике руске метафоре и најдубља руска значења, било да наступа у Севастопољу или у Стаљинграду.

То је композитор Александар Агејев, творац опере „Ход у ватру“. Ова рок опера се не игра у музичким салама, већ у одбрамбеним фабрикама међу покретним тракама на којима се склапају тенкови, „Солнцепок“, противваздушни ракетни системи, и постаје опера на бојном пољу. А моћне машине, инспирисане музиком, иду право из фабрика у битку.

То је Јулија Чичерина, певачица Донбаса која својим песмама ствара еп данашњег рата. У какофонији експлозија и звиждуку метака, она проналази многе ликове руских војника који се боре, прослављају, побеђују, падају, прободени мецима, оплакују своје погинуле другове, поново се дижу из рова и иду у победу.

То је неупоредиви Захар Прилепин, који је рањен у експлозији, али је устао са операционих столова, и опет – у својим делима, у животу, за својим писаћим столом. Прилепин – пример руске службе, којом су се руски писци одувек одликовали. Љермонтов, Толстој, Гумиљов, Твардовски, Шолохов, Симонов, у часу руске несреће, у часу руског рата, писали су своје романе, песме и приче на оклопима нападачких тенкова. Прилепин има огроман задатак: он ће написати књигу о данашњем украјинском рату. Историја му је наложила да напише ту књигу. Он је помазаник – помазаник руске књижевности.

И, наравно, Александар Гељевич Дугин. Његово моћно чело умивају сва три руска океана. Своја прозрења му је подарио Господ за трудове и страдања, за велику љубав према Русији.

Данас Русија слуша музику руских сфера. И кроз ову планинску музику могу се чути срцепарајући врискови пеликана који убијају себе.

(dzen.ru; превео Ж. Никчевић)