Александар Проханов: РАТ ЗА СМИСАО

Не оптуживати, не падати у хистерију, не разбацивати паничне крике о поразу десно и лево. Него: борити се и трудити, стиснувши зубе, учинити све што је у вашој моћи да постигнете Победу, приближавајући је митраљезом, стругом и молитвом.

Издржљивост, опрез, будност. Да погрешна наредба не доведе до напрасних жртава. Да подругљива реч не поткопа вољу и дух генерала. Да насмејани папагаји шоу-бизниса не вређају сузе војничких сахрана.

Земља излази из несвести и почиње да се „сећа рата“. Рат који Русија данас води са немилосрдним моћним Западом води се не само системима наоружања, не само војницима и генералима, не само војним стратегијама и одбрамбеним технологијама. У овом рату боре се ликови и смислови. Неопходно је поново створити слику Русије – победничке и прелепе, која сања о друштвеној и божанској правди. Земље чији је лик невидљиво присутан у души сваког руског човека. Лик који се распламсава у тренуцима екстремне опасности и чини обичног грађанина херојем, а владара светлоносним победником.

Нека уметник пође у рат и као Верешчагин црта руског војника у свој његовој страшној светлоносној величини.

Нека у рат пођу музичари и композитори, нека стварају своје песме и симфоније, попут Шостаковича и Лебедева-Кумача. Нека писци и песници сиђу у ровове, пишу песме и приче усред звиждука ракета, као што су то радили Шолохов и Симонов.
Лик војника, лик војске, лик вође – то оружје није ништа мање моћно од фрегате „Адмирал Горшков“, опремљене „Цирконима“. Неопходно је формулисати значења која руског човека подстичу да напусти родни праг и оде у рат, раднике на тенковским транспортерима да даноноћно раде у три-четири смене, добровољце да мало помало скупљају народни новац и шаљу на фронт коптере и панцире, у ровове.

(Телеграм канал А. Проханова; превео Ж. Никчевић)