Александар Проханов: ЦРНА МИСА

Термонуклеарне бомбе, које већ седамдесет година мирују у својим тајним складиштима, пробудиле су се, раде јутарње вежбе, желе да се покажу у јавности. Балистичке ракете чисте перје, спремају се за лет. Нуклеарни светски рат, који је свима досадио као излизани холивудски пројекат, одједном је снажно и гласно одјекнуо широм света. То коњи Апокалипсе звецкају потковама.

Давно заборављени заплет са Дирерове гравире моли да га савремени уметници осликају на платнима и бакрописима. Здраво, мајко, битко термонуклеарна, не остављај децу своју.

Ја сам из оне генерације која је у младости гледала у небо и тражила америчког бомбардера са нуклеарном бомбом. Као студент Ваздухопловног института слушао сам предавање једног професора који нам је причао о технологији извођења нуклеарног удара на европске престонице. Бомбардер се приближава циљу великом брзином, баца бомбу са извесне удаљености, бомба, приближавајући се мети, наставља да лети. Бомбардер, желећи да избегне ударни талас, прави „мртву петљу“ и у обрнутом положају се удаљава од мете, која се претвара у ужарену плазму.

У то време, небо изнад нас нису насељавали анђели, већ балистичке ракете и бомбардери. „Ми смо хипертоничари, ми осећамо небо. Када бомбардер лети небом, ми осећамо његов злокобни потпис.“

Непријатељство Америке и Совјетског Савеза имало је степенице којима су се обе стране приближавале крају света. Кенеди и Хрушчов стајали су на последњој степеници, и свет се затресао од ужаса, од чега су пуцали крвни судови у очним дупљама. Нуклеарни рат се није десио. Задрхтао је Кенеди. Позвао је Хрушчова и рекао: „Доста, Никита, ја носим своје ракете из Турске, а ти своје са Кубе. Руковали су се. „Кузькина мать“, која је сањала Вашингтон, враћена је у подземно складиште, где пати до дана данашњег.

Дошло је време споразумевања и разоружавања. Ноћне море које су захватиле свет повукле су се и током 60 година избледеле, претварајући се у осредње заплете хорор–романа.

Џон Кенеди је био морнарички официр који је знао шта је рат, знао је шта је рана изазвана фрагментом торпеда. Припадао је генерацији Американаца који су се, уз музику Глена Милера, укрцавали на бродове и пловили у Европу да се боре на Апенинима и Арденима. То су били храбри момци, врли протестанти и католици, за које Бог није био празна фраза. А Америка је веровала у предвиђања Јована Богослова, и њоме су управљали не само председници, већ и страх Божији.

Од тада је западни лидер, било француски или амерички, препорођен. Ујутру прегледа своје гениталије и не зна да ли је мушкарац или жена. Он верује да је људска бесмртност похрањена у епрувети, и да трансхуманизам може бескрајно продужити људски век. Он исповеда културу у којој уметник може да полије Мона Лизу бензином, да секиром исече икону, да оскрнави олтар и на отварању Олимпијских игара организује црну мису са њеним пакленим обредима и култом Сатане. Савремени Запад исповеда суицид – култ смрти. Западни лидери су ложачи који пале горионике у светском крематоријуму. Неће се тргнути као Кенеди, неће подићи слушалицу црвеног телефона, неће позвати председника Путина. Они се не плаше нуклеарног кошмара. Они и јесу нуклеарни кошмар човечанства.

Нова руска нуклеарна доктрина је последња црвена линија која упозорава Запад да иза ове линије почиње огромна црвена крвава мрља која ће се проширити по целом свету.

Западним русомрзитељима се чини да су пронашли идеалан начин да Запад уништи Русију. Са територије Украјине они бомбардују Русију дроновима и ракетама средњег домета и спремни су да повећају домет ових ракета до бесконачности. Пронашли су за себе безопасан начин да разбију Русију, која се, по њиховом мишљењу, неће усудити да узврати ударац. Они су уверени да је Русија, која је претрпела пораз у хладном рату, у том поразу изгубила вољу да постоји, да у Русији више нема Стаљина, нема Рокосовског и Жукова, који су разумели шта је воља за победом. Будући у овој заблуди, Запад ће дозволити Украјинцима да испаљују своје ракете на Јекатеринбург, Новосибирск и Краснојарск. А онда ће се, на месту Париза, Берлина, Лондона, на месту Њујорка и Вашингтона, појавити црне задимљене рупе, пробијене до језгра Земље.

Запад се не плаши нуклеарне смрти. Запад њу жели. Он је спреман да у ту смрт повуче читав људски род. Оно што се нама чини страшним, код западног лидера изазива одушевљење и дивљење, он жуди за самоуништењем.

Ракете „Атакамс“ и „Шторм шедоу“ летеће из близине Кијева и Чернигова до фабрике тенкова у Нижњем Тагилу, до авијационог гиганта у Новосибирску. Русија ће послати „Кинжал“ са стратешким нуклеарним пуњењем у Запорожје и спалити авио-компанију „Мотор Сич“, где се производи безброј украјинских дронова. Као одговор, Запад ће послати читав свој арсенал далекометних ракета у Украјину, и Украјина ће засути Русију овом ненуклеарном масом.

Русија ће ненуклеарним пројектилима напасти ваздушне базе Немачке, Енглеске и Америке, потопити носаче авиона у Средоземном мору и поразити америчке ратне бродове у Сан Дијегу.

Америка ће послати балистичке ракете са нуклеарним бојевим главама средњег домета у Москву и Санкт Петербург. И тада ће планути цела гигантска руска територија између три океана. Из руских шума, са руских планина, из руског подземља дићи ће се хиљаде ракета и, помрачивши сунце, полетети на Запад. И нико неће знати да ли су постигле свој циљ, и шта је остало од Флориде и Северне Каролине, од земље Северне Рајне-Вестфалије или цветне долине Лоаре.

Слика коју сам оцртао никога не плаши. То је заплет компјутерске игрице коју са ентузијазмом играју англосаксонска деца. Људи су престали да говоре о термонуклеарном рату као испуњењу предсказања Јована Богослова. Они више не размишљају о вавилонској блудници или броју звери. Они не знају да постоје острво Патмос и звезда Пелин – термонуклеарна ракета која лети хиперсоничном брзином.

Страх који је човечанство некада осећало пре термонуклеарног рата био је чувар безбедности човечанства. Тим страхом је човечанство зачепило ракетне силосе и ограничило самоубилачке фантазије политичких лидера. Данас је тај страх нестао. О нуклеарном рату не говоре уметници и свештеници, већ политиколози и посланици. О томе говоре самоувереним, добро ухрањеним гласовима људи који су јели укусне котлете дан пре својих говора и надају се да ће их јести и сутра, не знајући да су се и сами одавно претворили у котлете печене у нуклеарном тигању.

У Псковско-Печерском манастиру, у катакомбама, где у подземним црквама тињају свеће, монаси се моле за очување света. Моле се за безбедност градова и села, за безбедност породица, стараца и деце. Они се моле за очување сваког даха који прославља Господа. За очување шума, трава, полена, лептира, океанских вода и поточића. Они се моле за очување чудесног света Божијег, који је Творац предао људима, награђујући их, а не кажњавајући, овим чудесним, дивним светом.

Монаси клече у својим земуницама, а одатле је небо видљивије и ближе. И небо чује монахе. И обасипа Русију златним лишћем.

(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)