Александар Петровић: ПИСМО ИНДИЈСКОМ ПРИЈАТЕЉУ О ВЕШТАЧКОЈ ИНТЕЛИГЕНЦИЈИ

Поводом India AI Impact Expo 2026

Драги Свати,

Тражио си моје мишљење о тренутном месту Индије спрам појаве вештачке интелигенције. То је сада актуелно питање због петодневног самита India AI Impact Expo 2026, одржаног у Њу Делхију од 16. до 20. фебруара 2026. Ово је први скуп о вештачкој интелигенцији на високом нивоу који се одржава на глобалном југу, што је најмногољуднијој земљи света пружило прилику да се покаже као битан  играч у области вештачке интелигенције.

Догађај је организовао премијер Нарендра Моди, а присуствовало је преко 250.000 регистрованих учесника, око 20 шефова држава и влада, заједно са руководиоцима технолошких компанија, укључујући Google, OpenAI, Anthropic и Microsoft. Штавише, током самита 20. фебруара, Индија се придружила иницијативи PAX Silica коју предводе САД како би се обезбедили глобални ланци снабдевања хардвером за вештачку интелигенцију у оквиру индијских инвестиција од 210 милијарди долара у индустрију вештачке интелигенције, и више од 630 милијарди долара које ће амерички технолошки гиганти потрошити ове године.

Тешко је остати равнодушан према оваквом току и задржати присебност пред таквим цунамијем који се ваља силином која као да носи све пред собом. А још је теже, попут Леониде у Термопилима пред Персијанацима, стајати сам са критичким ставом пред инвазијом вештачке интелигенције. Али остати усправан и не плутати низводно ослобађа моралну енергију која је једино чврсто тло за поуздану визију будућности. Пред таквим искушењем човек се мора запитати ко сам ја да преиспитујем и говорим о ономе око чега су се сви већ сложили? Да ли имам право на критички став када се сви заклињу у будуће благодати ове технологије? Одговор на ову дилему је веома једноставан: ко је било ко, ко покушава да било шта разуме? Нажалост (или срећом), кроз историју већина никада није била у праву. Због свега тога право начелно увек припада пре свега слободној личности која се отргла диктату моћи да би могла да ствари гледа својим очима. Осећам и позив као члан Међународне онлајн опсерваторије за постхуманизам и вештачку интелигенцију да издвојим свој глас и да у том циљу у овом писму дам кратку белешку о овој теми.

Као грађанин Хонг Конга индијског порекла, који је радио и у Европи, имаш довољно широк хоризонт и можеш да видиш да главни проблем лежи у чињеници да нико не зна шта је заправо вештачка интелигенција и шта она заиста значи за овај свет. 

И што се мање зна, то је више гласина о будућности. У потрошачком друштву људи верују у нове производе без обзира на последице које они доносе. Али док су жреци напретка у трансу призивања будућности, стара Андерсенова бајка о царевом новом оделу помаже да трезвеније сагледамо загонетку пред којом се налазимо. У свом земаљском хокус-покусу, вештачка интелигенција као да нас све више удаљава од Сунца. Густа магла бескрајних информација пада свуда и нико не зна када и где се по коју цену може подићи.

То је само по себи довољан разлог да се детаљније разуме вулканска ерупција вештачке интелигенције, јер ако слепо наставимо махнитим темпом, питање циља и смисла ће неизбежно бити потиснуто и уништено идолатријом средстава. А то такође показује да ћемо истовремено и сами постати гола средства и тужни робови илузија. Заблуда је да ће вешта интелигенција помоћи решавању разнородних проблема. Истина је супротна, неприродна интелигенција нас заплиће у нове равни све замршенијих проблема према којима оне које смо до ње решавали изгледају као обична игра. Може се лако догодити да се стварно изгубимо у лавиринту привида о чијој снази не знамо више од оних који су пали под власт промењених стања свести. 

Тренутно је Индија центар светског покрета за вештачку интелигенцију. Али уместо ентузијазма за то, могу само да ти кажем – јадни Ганди. Он је покушао да ослободи људе који сада свим срцем покушавају да се врате у ропство. Док се надају будућој слободи коју ће им подарити технологија, не препознају у томе нови начин колонијализма. Ово је веома слично дивљем покоравању америчких Индијанаца који су били убеђивани да не брину јер је виша цивилизована раса дошла да им подари бољи живот. Међутим, као што знамо тај сан се брзо расплинуо у ноћну мору тоталне преваре. Данас се вештачка интелигенција отворено приказује као виши еволутивни степен људског или постхуманог постојања. Она узима себи право да у пози свемоћног свезнања влада људима разарајући њихова традиционална интелектуална и морална упоришта да би их изгурала као Индијанце у технолошку пустињу резервата „паметних градова“. Због вртоглавог жонглирања илузорним моћима вештачке интелигенције људи углавном не схватају размере злостављања коме су изложени иако се то може схватити и као злочин против човечности. 

Некада се веровало да демократија штити друштво од узурпације слободе. Али, као што је Сократ једном рекао, демократија ће уништити друштво спречавајући људе да говоре истину како би се предавали комфорним лажима. Њега, једног од најбољих међу људима, демократски су осудили на смрт да би поредак остао без ума, што му је ваљда главни циљ да би се као такав брзо распао. Погубни резултат такве политике самообмане је недостатак визије. Више нема неког поузданог друштвеног програма јер се обећање модерности распало на постмодерно расуло неповезаних делова. Остала је само технологија да глуми модернизацију у позоришту без човека.

Савремену технологију политичари схватају као прилику за друштвени оглед нове врсте манипулације и лова у мутном. Они нуде лажне технолошке рецепте за све акутније изазове лепрозног распада етичког и правног поретка. Чини се да више нема никога да извиди и извида ову глобалну техно-пандемију и стиша буку лажних техно-пророка. У томе треба да будемо свесни да се вештачка интелигенција  храни нашом енергијом, нашим временом које нестаје у дигиталном ковитлацу свега и ничега, нашом свешћу која губи смисао за дубину истине, нашом слободом исцрпљеној у технолошкој контроли и на крају. али не и најмање важно, она се храни нашим осећањима која су одрвенела и угушена у емотивној куги која коси пре свега децу.

„Без рада на осећањима“, каже Никола Тесла, „духовност је само кула од карата“. Под притиском медија људи се данас плаше ратних ерупција, али највеће ерупције које могу све да однесу и сруше су у нама самима. „Подсвест пуна утисака“ (што је једна од последица измишљотина вештачке интелигенције) „чини душу немирном, а осећања тада кључају попут ерупције вулкана“, додаје Тесла. Једноставно речено, вештачка интелигенција може да нам украде душе и да нас нахушка против нас самих. Она руши куле од песка које смо подигли, јер бездушни свет сведен на љуштуру не може да опстане.

Зато глобална политика пост-истине ишчашена из стварности следи само један пут. То је оријентација ка подметању ватре општег рата, што је стара стратегија катастрофе за сузбијање и замену питања узрока и смисла позориштем мировних преговора. Није у томе важно ко ће победити или изгубити, битно је да ватра гори и прождире све. Пепео заборава циљева и вредности тада се рециклира у новом облику плитке владавине дубоких држава скривених од Сунца.

Стога се чини да наша права позиција није да будемо заробљени у бескрајним ланцима опсена вештачке интелигенције и да очекујемо будуће поклоне од технолошког Деда Мраза. Потребније нам је него икад Гандијево зрно соли, које симболизује љубав према најмањем и враћање осећања, како он каже, за „немо Божје стварање“. Духовна, а не технолошка Индија која једнако воли све облике стварности, од најмањег до највећег, не сматрајући ниједан вреднијим од другог, од зрна соли до космоса, међу нашим је најбољим надама и јаким одбранама овог света и његовог смисла.