АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ: БУЂЕЊЕ ИНДИЈЕ

 

Избори за Лок Сабха, нови сазив Доњег дома Скупштине Индије, највећи на свету, у којима је учествовало 744 политичке партије и 969 милиона гласача завршени су после 49 дана. Бхаратја џаната (BJP), највећа партија на свету са више од 50 милиона чланова, коју води стари и нови први министар, Нарендра Моди, освојила је највећи број гласова, 240, али не и одлучну већину од 272 од укупних 543 места као на прошлим изборима. До промене је дошло и није дошло јер ће БЈП владати у савезу с Националном демократском алијансом с већином од 293 места.

Већ сами поменути бројеви говоре да је Индија посебна прича која се не може једнозначно обухватити и да је сагледавање исхода политичких избора изнад пуке рационалне комбинаторике.  Посебну тешкоћу, или предност, зависи како гледамо, представља чињеница да све што кажемо о Индији, супротно је такође истина. То не важи само за ово актуелно збивање већ за укупну индијску културу без чега се не може схватити ни једна њена појава. Наравно ова дијалектика доводи у кризу цео наш поглед на свет, али то је цена трагања за Индијом која је основни покретач модерне европске историје. После векова пљачке и колонијалног заглупљивања  у којима је била филозофски и политички потцењена, Индија се сада буди у пуном светлу суочавајући свет са својим тешко схватљивом динамиком.

Зато су ови избори нешто што превазилази пуки политички догађај. Реч је о ослобађању утопијских енергија које су у Индији свуда присутне иако су до сада биле потиснуте. Ускоро ће бити јасно шта то значи за овај свет јер у контрасту потрошених енергија земаља на заласку Сунца, овде се уздиже стуб нових енергија које нису апстрактне, већ имају конкретне тежње. Када се читају коментари ових избора зачуђујуће је како сви корпоративни медији листом промашују тему. Они дословно једни од других преписују исте синтагме, а да се нико не запита да ли иза тих површних пируета бројева и злурадости због Модијевих губитака има нешто важније.

Моди је изложен критикама земаља залазећег Сунца да води интегралну хинду политику (у земљи где је 80 процената становништва хиндуистичко) и да не води довољно рачуна о мањинама. Међутим и то је неспоразум јер није то наметање воље, већ успостављање фокуса који јако недостаје култура огрезлим у површни рационализам. Моди једноставно има жижну тачку и тако је по природи ствари орјентисан пре свега ка хинду култури. Он је то врло јасно потврдио 2018. подизањем споменика Сардару Валабхаи Пателу, архитексти независне Индије, на брани Саровар који је са својих 182 метра највиши на свету. А још више, и крајње симболично, отварањем храма посвећеног принцу Рами чији подвиг и победа над злим демоном Раваном су описани у спеву Рамајана. Велелепни храм је отворен ове године, изграђен на темељу срушене џамије која је изграђена на темељу срушеног старог хинду храма. Циљ Модијеве харизме, кратко речено, није лична власт, већ стратегија за наредних хиљаду година. То је јасно рекао на отварању храма, а такве речи не могу да се чују ни код једног политичара овог света. „У овом посвећеном тренутку морамо положити темеље за следећих хиљаду година Бхарата (Индије). Изнад зграде овог храма, као нација, морамо од овог тренутка настојати да подигнемо снажни и славни Бхарат… Равана, краљ Ланке, био је бескрајно образован и имао велику власт. Иако је знао да не може да победи Равану, Рама га је изазвао. Посвећеност дужности је темељ снажног, славног и божанског Бхарата. Тако се шири свесност  од божанског до нације и од Раме до целе нације“

Овде Моди не говори само као први министар, већ и као првосвештеник јер у Индији не постоји унутарња подела на сакрално и секуларно. Њена самосвест није имала просвећени слом два одвојена света. У просвећеном свету политичари ни у сновима се не усуђују да помену периоде дуже од неколико година, а када и то превале, као што је рецимо Агенда 2030 то изгледа накарадно и нереално, тако да брже боље мора да буде смењена Агендом 2050, којој ће се исто десити. Те пројекције више су пре нека ода технологији него људима за које ту као и да нема много места. Отварањем храма у Ајоди Моди је изгубио изборе у Утар Прадешу, најмногољуднијој индијској држави где се храм налази, али добио је изборе за следећих хиљаду година без обзира како сада изгледа расподела места у скупштини. Мали човек је наравно забринут и застрашен када се помињу векови јер његова једина брига је сутрашњи дан, али управо зато и постоји држава која треба да премости време ка циљевима који излазе изван замки свакодневног живота.

Храм у Ајоди је средишње место симболичности јер прославља победу Раме над злим Раваном која се десила у неком давном времену, пре  више хиљада година, али не толико давном да би исушило сећање. Победа Раме над Раваном, светла над тамом, добра над злом, знања над незнањем није прича и бајка, већ званични индијски државни празник светлости Дивали. На тај начин Индија одржава непрекинути континуитет миленијума који уграђује у садашњи тренутак без комплекса културе модерности која слави само историјске догађаје. У складу с тим је очување установе светих крава као и давање грађански права Ганги (који су под притиском корпорација одузета, али ће се неминовно вратити) више се не може схватати као „заосталост“, већ као интегрални културни континуитет.

На том трагу интеграције своје културе Индија је прошле године послала космичку сонду на Месец и скоро истовремено сонду ка Сунцу. То све има високи симболички смисао јер Индија је једина која још говори примордијалним симболичким језик у свету где влада рационалистичко шушкетање неразговетних вештачких визија. На самиту Г20 прошле године та политика је почела да се расцветава, било је то буђење и представљање нове Индије која је тада добила ново /старо име Бхарат што је непосредно указало на пет хиљада година континуитета цивилизације у свој њеној културној, духовној и интелектуалној дубини. Скуп је пратило 300 културних догађаја са 18.000 уметника који су изводили класичне и народне игре стару Рудравина музику, традиционалну кухињу Шри ана, подсећање на најстарију универзитет на свету Наланда, храм Конрак, тврђаве Натараџа у Бхарфат Мандапаму…

Г20 је основан 1999. када су земље залазећег Сунца поверовале да су у Југославији добиле рат против овог света не видећи да је то почетак краја. Наравно то нису успеле, али су отвориле врата Индији да на велика врата уђе на светску сцену. Како те земље још увек верују у своју надмоћ у њиховим корпоративним медијима се види да не схватају ни Индију ни оно што се догађа. Поента у свим извештајима са ових избора (као да медији преписују једни од других) је да је Модијева партија од прошлих избора изгубила 62 места и пала на 240 места од 292 која дају апсолутну већину што је, сматрају аналитичари, одговор бирача на његову политику целовите Индије. Бирачи су му, кажу извештаји, очитали лекцију. Међутим, пропуштају да примете да су ово мање били избори, а више мобилизација, наставак успона Индије после састанка Г20 који није имао другу сврху осим њене промоције. Индија се мобилише другачије него друге земље. Она је интегрисала време у једну цикличну целину без јазова традиције и модерности. А онда неминовно из тога следи и интеграција простора. Она то чини кроз подизање степена самосвести, престанка огледања у кривом колонијалном  огледалу и успону свог правог идентитет. Ови избори су били светковина као што је свако окупљање у Индији нека врста славља. Треба у том контексту поменути да је фестивал Кумбх мела који се славећи идеју бесмртности одржава сваких 12 година следећи револуцију Јупитера,  окупио 2019. преко 200 милиона ходочасника, што је највеће окупљање у познатој историји.

Ова изборна мобилизација непосредна је последица сукоба Запада и Истока у Украјини и свести Индије да мора да пружи свој одговор ослобађањем друштвених енергија. Ако су земље залазећег Сунца на тај начин хтели да пробуде Индију, успеле су. Али после тог успеха, треба видети шта се може учинити са таквом надисторијском силом каква је Индија. Без рата у Украјини Индија се не би тако брзо будила, и добрим делом би била у свом сну као што је рецимо била у прошлим изборима који ни издалека нису имали овакав манифестни карактер.

Зар неко сумња да Моди, као и сав цивилизовани свет, није могао да намести изборе  и да добије скупштинских места колико му треба. Да он зна шта ради, види се и по немогућем подухвату који је извео 2017. године. Тада је преко ноћи обзнањено да неки апоени папирног новца у оптицају више не важе и да ће бити замењени новим новчаницама. То је за финансијски систем ваљда равно удару метеорита и не знам ко би се у савременом свету одлучио на то. Затекао сам се тада тамо и мислио сам да ће почети хаос. Али није било чак ни гужви пред банкама. Дати су јасни критеријуми ко може и колико новца да замени и Моди је без немира преузео контролу над сивим новцем.

Они који површно гледају не виде јесте да стратегији од хиљаду година није важно неко место у скупштини више или мање. Када који без довољно знања тумаче Индију и њен политички живот по правилу промашују јер раде с малим јединицама времена што на оваквој антрополошкој маси не даје добре резултате. Време у Индији тече другачије од европског, оно је циклично и за њих је историја само мали исечак циклуса. И сви који данас нешто раде ће се у неком времену вратити да заврше посао који су започели. Важно је да се дође до стварности и да се на том сагледавању без колонијалних предрасуда изгради визија следећег миленијума. Моди је то успео.

Наравно у свему томе има безброј проблема. У Индији као и у целом цивилизованом свету, где 10% људи држи 90% богатства, све је већи јаз богатих и сиромашних. Као што се то у капиталистичком поретку не може решити, тако се то не може решити у Индији. Богати су неминовно све богатији, а сиромашни још сиромашнији. Али истовремено у Индији шири се тампон зона јер је средња класа постала једнако бројна као цело становништво Европе. Новорођена дигитална каста у Делхију и Бангалору има свој утицај и вртоглаве циљеве, али је традиционални живот у Индији неузнемирен јер се држи својих оностраних, неисторијских корена и веровања да ће аналогна култура  принца Раме поразити дигиталну пошаст Раване која не може без мрака и хипнотичког зурења у црна огледала.

Политички гледано исход ових избора је добар показатељ Модијеве политичке интелигенције. Како је трпео критике да његова интегрална визије гура мањине ка маргини, једноставно је искористио замах критичара и допустио релаксацију политичких односа. Он сам више не држи све, већ је у орбиту одржања власти увукао и друге. То подсећа на његово невероватно решење на деловање побуњеничких група у држави Асам и неким околним државама североистока, такозваним седам сестара. Он је једноставно побуњеницима јавно понудио да задрже оружје и кампове, а да у замену за одрицање од терористичког деловања примају плату од државе против које се буне. То су побуњеници прихватили и завладао је мир.

Док му се приговара његова чврста рука, пропушта се да се примети разлика чврсте и слободне руке. Ганди је као личност ослободио Индију ослобађајући јој руку да превазиђе  механичку тиранију индустрије и да своје потребе сама задовољи. Ганди је био личност с јасном разликом према политичарима залазећег сунца који су као одела која висе на корпоративним вешалицама. Једна аналогија то најбоље исказује. Европа од 1952 успела је да уједини само 27 од 44 земље које јој географски припадају. С друге стране, после ослобођења од британске окупације 1947. Индија је дипломатски вођена Велаби Сардар Пателом успела да за само годину дана уједини 560 суверених држава с посебним културама и језицима у једно државно тело које није названо унија или федерација, већ република. Приликом уједињења Индија је добила устав који је на начелима будизма написао др Амбедкар, далит, човек изван каста, који до данас није промењен ни за једно слово јер је створио простор слободе за све. Наравно, супротно је такође истина у Индији јер и даље постоје касте које се чврсто држе свог идентитета који нема политичку, али има културну тежину. Упоредимо време уједињења и број држава с европском ситуацијом и биће нам све јасно да овде реч о првој и другој лиги.

Моди наставља дух делотворне индијске политике оличене у Нехруу, Пателу, Амбедкару, а пре свега Гандију који је са само с три појма, ненасиље, оданост истини и владање собом, срушио бруталну британску империју што није виђено у целокупној људској историји. Постоје наравно проблеми, али они нису повезани с Модијевом личношћу. Његови критичари уживају да их наводе да би створили слику која иде на руку њиховој политици. Али главни проблеми нису ни економске ни политичке природе, то се ефемерно мења из дана у дан. Главни проблеми су моралне природе, а Индија је у том погледу начинила три велика морална пропуста. Прво је малтретирање својих грађана вакцином против вируса који ни дан данас није изолован и стварање правог егзодуса када је сиромашни свет, који од наднице живи од данас до сутра, морао да пешачи небројене километре да би се вратио у место становања. Сцене тог егзодуса су сваку саосећајну душу терале на плач. Затим изостанак јасне осуде масовног убиства палестинских цивила у Гази. И треће, али не најмање важно с етичког становништва, уздржан став спрам резолуцији о Сребреници иако је јасно да без жена и деце нема геноцида и иако је Србија у УН подржавала све индијске иницијативе. Има се утисак да од Британије Индија не види Србију, као и vice versa. Али  и поред свега тога Индија остаје најбољи пријатељ целог овог света, бољег немамо.

 

Аутор је редовни професор Културне историје Индије и Теорије културе и цивилизације на Филолошком факултету у Београду.