У Сједињеним Америчким Државама више не прође дан без рушења или иницијативе за уклањање споменика бар једне историјске личности – Кристофора Колумба, Џорџа Вашингтона, Томаса Џеферсона, разних политичких или војних личности које су водиле снаге Југа у америчком грађанском рату (али и заповедника снага Севера и потоњег председника САД, Јулисиза Гранта), аутора текста америчке националне химне Френсиса Скота Кија…

Председница Представничког дома америчког Конгреса, Ненси Пелоси, тражи уклањање 11 статуа из зграде Конгреса, укључујући и бившег потпредседника САД, Џона Калхуна. Бивши командант америчких (окупационих) снага у Авганистану и бивши шеф ЦИА Дејвид Петреус тражи преименовање свих војних база које носе имена генерала Југа, укључујући и оних најпознатијих – Форт Брег, Форт Бенинг и Форт Худ.

РОБОВЛАСНИЦИ НА МЕТИ
Сви који су сад на мети су били робовласници. И то је довољно да буду трајно дисквалификовани, постхумно осрамоћени, осуђени без суда – чак иако су, као Грант, обезбедили трајну победу над робовласничким Југом или, као Вашингтон, тестаментом дали слободу сопственим робовима.

Као што истиче најпознатији амерички „палеоконзервативац“, Патрик Бјукенен, скоро половина потписника америчке Декларације о независности и америчког устава су били робовласници, као и петорица од првих седам америчких председника и двојица од четворице председника чији су ликови уклесани на чувеном Маунт Рашмору у Јужној Дакоти.

Међутим, без „оца оснивача“ и њихових настављача не би било ни САД. Џеферсон је удвостручио територију чију је слободу од британске власти Вашингтон извојевао. Ендру Џексон је осигурао победу у другом рату против Британаца 1812, а касније савезној држави придодао Флориду. Успут је етнички очистио и америчке домороце са простора америчког југоистока. Једанаести амерички председник, Џејмс Полк, такође робовласник, победио је Мексиканце и анектирао Тексас, амерички југозапад, и западну обалу, укључујући и пребогату Калифорнију. Доћи ће и он на ред.

И држава и град Њујорк су именовани по Војводи од Јорка и каснијем енглеском краљу Џејмсу Другом, оснивачу „највеће британске робовласничке империје“, Краљевске афричке компаније, која је између 1672. и 1689. превезла 90-100.000 афричких робова у британске карипске и америчке колоније. Уз то, најмање 24 улице, једна средња школа и два кварта носе имена бивших робовласника. Колико ће се још дуго ове чињенице игнорисати?

ЛИБЕРАЛНИ ГНЕВ
Предводници овог све одлучнијег јавног „суочавања с прошлошћу“ су, осим неких – не свих – истакнутих афроамеричких вођа и Антифе и сродних група – амерички либерали, углавном припадници или симпатизери Демократске партије. Односно, исти они поборници „хуманитарних интервенција“ широм света силом америчког оружја. А тог оружја не би ни било да омражени робовласници и истребитељи Индијанаца нису поставили моралне, материјалне и територијалне темеље будуће суперсиле, укључујући и данашњег „либералног“ Њујорка. Ти исти либерали мрзе Трампа и оптужују га за „бели супрематизам“, иако се Трамп залаже управо за окончање интервенционизма и, још горе по „либерални“ сензибилитет, побољшање односа са Русијом.

Црначки животи су неспорно важни – али се либерални гнев сада диже на свакога ко би да прошири тај концепт у „сви животи су важни“. Потпредседник САД Мајк Пенс је последњи у низу оних који су, изговарајући ту реченицу, постали мета „праведног“ гнева оних који сматрају да је такво размишљање такође „расистичко“. Дугогодишњи спортски коментатор који је 32 године пратио Дивчеве Сакраменто Кингсе је, због коришћења те реченице, моментално најурен са посла.

Уосталом, и Медлин Олбрајт се водила и дан-данас се води као „либерал“, али јој то није сметало да подржи бомбардовање Срба – али и албанске људске „колатералне штете“ – осиромашеним уранијумом, или да изјави како је „вредело“ увести садистичке санкције против Ирака по цену преко пола милиона умрле ирачке деце – што је више, како ју је подсетила америчка новинарка која ју је интервјуисала, него број деце која су страдала после америчког нуклеарног бомбардовања Хирошиме.

Да ли је „либералу“ Обами сметало то што је растурио и осиромашио Либију, и изазвао крвави грађански рат у Сирији, и то уз помоћ ИСИС-а – што је касније разоткрио бивши шеф америчке војне обавештајне службе Мајкл Флин. Флин је тиме, као и ставом да је била грешка уклањати Садама и Гадафија – трајно навукао гнев и Обаме и осталих „либерала“, који су га најурили са места Трамповог саветника за националну безбедност пре него што је честито и почео да ради, а затим покушали да га морално и финансијски докрајче. У исто време, Хилари Клинтон, која је на вести о Гадафијевој смрти усхићено парафразирала чувене речи Јулија Цезара, „дођосмо, видесмо, а он умре“, је и даље једна од главних западних „либералних“ икона.

ИЗГУБЉЕНО САМОПОУЗДАЊЕ?
Упркос овој лицемерној политичкој инструментализацији црначких права, ипак не треба потценити важност стихијског ширења слогана „црни животи су важни“ и сродних демонстрација не само широм САД већ и западног света уопште. Као што видимо из белгијског (уклањање статуа краља Леополда) и британског (Сесил Роудс, Едвард Колстон) примера – у западном медијско-политичком мејнстриму се сада доводе у питање сами темељи данашњег богатог и моћног Запада, сазданог на плодовима робовласништва, геноцида домородаца и бруталног колонијалног израбљивања широм земаљске кугле.

Истог тог Запада чији нам „либерали“ деценијама соле памет како „не треба гледати у прошлост већ у будућност“. Њима је, међутим прошлост сада потребна да би, уз помоћ гласова разних мањина и делегитимизације већинске институционализоване историје и културе, до ногу потукли „ретроградне“ снаге у сопственим земљама. А те снаге, како ламентира водећи медијски глас америчких конзервативаца, Такер Карлсон, не чине ни приближно довољно да одбране ни своје гласаче, ни нацију, ни своје историјско наслеђе. Штавише, додаје Карлсон, црнкиња која је сада на челу најмоћнијег конзервативног „тинк тенка“, Херитиџ фондације – што је такође историјски преседан – недавно је написала да је Америка „безнадежно расистичка“.

Да ли су то Американци и други западњаци, после деценија медијско-образовне индоктринације од стране културно-марксистички оријентисаних професора и постепеног гурања у дужничко ропство од стране финансијског капитала који је преузео примат над индустријским, већински изгубили цивилизацијско самопоуздање? Да ли им је коначно, неповратно нарушен имунитет неопходан за самоодржање?

Има, међутим, и ових питања: Да ли су деконструкционисти спремни да иду до краја? Да се истински одрекну плодова векова робовласништва, геноцида, колонијалног израбљивања, активног расизма? Да врате све што су западни Европљани и њихови амерички потомци опљачкали широм света током последњих пет-шест векова? Да се одрекну Колумбовог великог поклона и подрже масовну емиграцију назад у постојбине предака? Коначно, да ли су „либерали“ освета историје, својеврсна „карма“, или само симптом декаденције која, кад-тад, захвати сваку цивилизацију?

РУШЕЊЕ ТЕМЕЉА
У САД јача покрет за обештећење свих потомака насилно довезених црних робова. Али ће онда и Индијанци морати да дођу на ред, ради доследности. Који ће бити одговор? Новчана компензација за отету земљу новоствореним доларима без покрића? Питање је да ли би оно што је остало од индијанских племена поново било спремно да прихвати ђинђуве те врсте.

Трамп, корона и пратећа економска криза су широм отворили врата великог западног ормара, и скелети испадају брже него што се могу избројати. Да није било то, било би нешто друго. Попут позног паганског Рима, данашњи Запад је кренуо путем без повратка. Руше му се сви темељи – симболички, културни, самоспознајни, док материјалне држи још само могућност неограниченог стварања виртуелног новца и хартија од вредности – док и тај балон коначно не пукне.

Нема разлога да наш источно-римски територијално-духовни простор – све до Владивостока – дели судбину посрнулог Запада, као ни пре 16 векова, а поготово да од њега прима лекције. Ми немамо ништа ни са западним робовласништвом, ни са његовим геноцидима, ни са његовим суровим колонијалним израбљивањем, па ни са његовим штампањем новца без покрића, незабележеним у светској историји. Напротив, и ми смо међу његовим жртвама.

Осим размишљања о надокнади и санирању последица разних сурових окупација наших простора током векова, укључујући и дивљачко и незаконито НАТО бомбардовање и потоњу „транзициону“ пљачку, време је да, попут Константина, Јустинијана и њихових наследника, размишљамо о спасавању и очувању, односно обнављању онога што вреди у европској цивилизацијии да сарађујемо равноправно и отворено са надолазећим Истоком. Уосталом, ми немамо ни капацитета за западну ароганцију, ни разлога за самомржњу и самоде(кон)струкцију.

Насловна фотографија: REUTERS/Julia Rendleman

Извор sveosrpskoj.com