Александар Павић: Шта ће Србија урадити поводом Шмита?

Република Српска је ових дана, елегантним дипломатским маневром, оголила сво безакоње западне неоколонијалне политике у Босни и Херцеговини. Наиме, српски члан Председништва БиХ Жељка Цвијановић је упутила писмо Генералном секретару УН са захтевом да јој из УН доставе одлуку Савета безбедности о именовању немачког држављанина Кристијана Шмита на место високог представника у БиХ, у складу са Анексом 10 Дејтонског мировног споразума. Цвијановићева је, између осталог, написала и следеће:

„Након детаљног претраживања докумената Савета безбедности Уједињених нација доступних у његовој онлајн-бази података, успели смо да дођемо само до једног документа који се односи на Шмитово именовање. Реч је о записнику са састанка Савета безбедности УН 8823, одржаног у четвртак, 22. јула 2021. у 15 часова, из којег се види да једини нацрт резолуције поднесен на гласање /број С/2021/667/ није усвојен, пошто је резултат гласања био два гласа за и 13 уздржаних.”

За потребе шире јавности, на сајту РТРС-а су објављене и претходне резолуције Савета безбедности УН којима је потврђен избор свих досадашњих високих представника, осим једног, за којег је приказано писмо председника Савета безбедности УН Генералном секретару, којим се он обавештава да су чланице Савета безбедности изразиле задовољство избором новог високог представника.

УН није надлежан

Немушти одговор Генералног секретара УН је само потврдио непостојање такве једне одлуке јер, уместо да приложи одговарајућу одлуку СБ УН о именовању Шмита, Антонио Гутереш се једноставно прогласио – ненадлежним!

Реакција Жељке Цвијановић била је неумољива:

„Е, сад било би логично да питамо УН зашто су они губили вријеме и резолуцијама Савјета безбједности УН потврђивали именовања читавог низа високих представника, ако с тим немају ништа? Чему онда служи њихова база података у којој постоје одлуке ранијих именовања? Да ли су узурпирали нечија права и бавили се послом који им не припада? И зашто су, примјера ради, ставили на дневни ред именовање Кристијана Шмита, које успут речено, није успјело добити подршку Савјета безбједности УН ако с тим немају ништа? И коначно, шта то значи у контексту Уставног суда БиХ, ако је тачно то што одговарају из УН с обзиром на то да је тај Уставни суд БиХ 2006. године рекао да високи представници морају бити верификовани у Савјету безбједности?”

Да је цар го потврдила је и Амбасада Русије у БиХ, закључивши да је Гутерешов одговор заправо „потврда да Шмитова кандидатура није одобрена”. А Кина је још у августу 2021. године путем дипломатске ноте изјавила да „не прихвата легитимитет Кристијана Шмита као новог високог представника у БиХ”.

Но, уз подршку колективног Запада, Шмит се и даље прави луд и наставља са покушајима да поништава законе које је изгласала Народна скупштина Републике Српске, као и да намеће неке нове. Једноставно речено, немачки држављанин без икаквог међународноправног легалитета и легитимитета покушава да поништи одлуке једне демократски изабране скупштине. Уз то, најављује и наметање новог вербалног деликта, којим би се забранило негирање „геноцида” у Сребреници. Безобразлук и бахатост су благе речи да опишу ову врсту понашања – све уз подршку „демократског” света.

Србија на потезу

Оно што је сигурно је да овај дрски нови вид агресије угрожава саме темеље постојања Републике Српске. На потезу је дакле и Србија.

Током последњих деценија Србија темељи одбрану свог територијалног интегритета и српског националног интереса уопште на међународном праву и међународним споразумима, од којих су најважнији Резолуција 1244 Савета безбедности УН и Дејтонски мировни споразум за БиХ. Иако се ти споразуми константно крше управо од стране колективног Запада, већи део света их и даље поштује, и због тога је важно да их се и Србија придржава. И ради Републике Српске и ради себе.

Нажалост, председник Србије је још у септембру 2021. Шмита примио у својству „високог представника”, а касније га је примио и патријарх Порфирије. Вучић и Шмит су разговарали и у септембру 2022. године, што је немачки самозванац искористио за покушај прављења поделе на „доброг” Вучића и „лошег” Додика, изјављујући да „Вучић има потпуно другачије мишљење од Додика”, а да Додик „размишља као Путин”. Шмитова нова посета Београду месец дана касније је, преко „Данаса”, била и у служби обмане јавности да се састао са патријархом и председником Србије у Патријаршијском двору, што је из СПЦ убрзо демантовано.

Шмиту је овакав хохштаплерај преко потребан не само да би учврстио позиције с којих директно угрожава Републику Српску, већ и да би релативизовао званичне ставове две од пет сталних чланица СБ УН, Русије и Кине, које га не признају.

У времену појачаних западних притисака на српски корпус с обе стране Дрине, у којим Шмитов рајх, пардон – домовина – игра једну од главних негативних улога, даље признавање Шмитовог легитимитета од стране Београде не само да подрива позиције Републике Српске и две велике силе које га такође оспоравају, већ и политику одбране територијалног интегритета саме Србије, која се првенствено заснива на строгом поштовању међународног права – опет, уз чврсту подршку Русије и Кине.