АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Са Бакиром и не може бити помирења

Бакир Изетбеговић нема избора. Он мора да се држи, као пијан плота, једне те исте лажне приче о Сребреници. Шта ће друго да ради?

Он мора да виче, што гласније, не само сваког јула, него кад год му се пружи прилика, да се у Сребреници десио „геноцид“ који су починили, како је рекао ове, 2017. године на комеморацији у Поточарима, „одреди смрти Младића и Караџића“.

И он мора, како је такође том приликом рекао, да непрестано упућује „позив српском народу, лидерима и интелектуалним елитама да прихвате истину и престану порицати геноцид који је овдје почињен“.

Јер, шта му друго остаје? Да призна, после више од 20 година, да нема, као што нема, доказа за то што он све време тврди? Да скочи себи у уста и каже да геноцида, ипак није било? Да призна да су у Поточарима укопано на хиљаде тела за која нема независно верификованих доказа о узроцима смрти, а негде чак ни о идентитету? Да открије колико је хиљада муслиманских бораца који су се повукли из Сребренице пред знатно инфериорнијим српским снагама, погинуло у борбама, при повлачењу, или међусобном (само)убијању? Да призна да су право циљано, масовно, зверско убијање у Подрињу покренуле муслиманске снаге, још 1992?

Или, још горе, да се позабави улогом свог оца, без ког он никад не би постао то што јесте, у започињању рата у Босни и Херцеговини? Да говори о неуставној мајоризацији и прегласавању Срба од стране Хрвата и Муслимана у Скупштини БиХ у јесен 1991? О незаконито расписаном референдуму за отцепљење БиХ из СФРЈ, без сагласности Срба? О незаконитом прихватању резултата тог незаконитог гласања, од 29. фебруара и 1. марта 1992. с обзиром да је мање од две трећине грађана изашло на гласање? О убиству старог свата у Сарајеву тог истог 1. марта од стране сарајевских криминалаца у служби муслиманског руководства? О повлачењу Алијиног потписа са тзв. Кутиљеровог плана у марту 1992, када су чак и Срби из БиХ тешка срца пристали на независну БиХ и када је, по речима португалског дипломате по којем је именован, „рат могао бити спречен“? О Алијиној чувеној изјави да би жртвовао мир за сувереност – коју је затим и спровео у дело?

Ово последње, он зна, не би му дали његови покровитељи и спонзори. Исти они који су се потрудили да из Статута Међународног кривичног трибунала за Југославију изоставе кључну ставку о злочину против мира, који надилази све друге злочине.

Јер, из послератних суђења главним нацистичким злочинцима (1945-1946), такозваних Нирнбуршких процеса, произашла су и такозвана Нирнбуршка начела, која је 1950. кодификовала Комисија за међународно право, на основу Резолуције 177 Генералне скупштине Уједињених Нација, као „Начела међународног права призната у Повељи Нирнбершког трибунала и пресудама Трибунала“. У Начелу VI Нирнбершких начела, дефинисани су „злочини који су кажњиви према међународном праву“. На првом месту, под (а), наведени су „злочини против мира“:

“(i) Планирање, припрема, започињање или вођење рата агресије или рата који крши међународне уговоре, споразуме или гаранције;

(ii) Учешће у заједничком плану или завери ради извршавања било ког од аката поменутих под (i).“

А Нирнбершка начела не би била непријатна само за оне који су предводили акцију растурања Југославије, већ и за све земље-чланице НАТО, због провокативног ширења те алијансе на Исток чак и после нестанка његовог блоковског противника, Варшавског уговора, као и због агресије на СЈР 1999, а затим и друге земље.

Даље, зашто би сада Бакирови (и Алијини) покровитељи дозволили „ревизију историје“, односно враћање уназад у предвечерје ужасног грађанског рата у бившој СФРЈ, и преиспитивање тога ко је од моћних западних – и муслиманских – држава и државника једнострано признао сецесију од једне од земаља-чланица УН, ко је претходно на то хушкао, а ко су им били локални (под)извођачи?

Зашто би се поново отварала „Пандорина кутија“ истине о томе да се Милошевић својски залагао за мирно решење уочи избијања сукоба, да је активно подржавао тзв. “историјски споразум“ на којем се са Зулфикарпашићем и Филиповићем радило у лето 1991, само да би се, по сведочењу Мухамеда Филиповића, Алија „предомислио“ и бахато бацио могућност мира под ноге.

Има још много тих „зашто“. Није их потребно све набрајати да би било очигледно да је Бакир Изетбеговић заробљеник сопственог породичног и ратног педигреа, својих моћних покровитеља, којима истина такође нимало не одговара, и својих исламистичких савезника, који имају сопствене агресивне планове за наше просторе.

Зашто онда повлађивати Бакиру и његовом искривљеном тумачењу прошлости? Зашто хранити његову непомирљивост са истином и истинским помирењем?

Ако треба икоме дати важност сваког 11. јула, то треба да буду људи попут Хаше Омеровић, која јасно и гласно каже да је „Изетбеговић злоупотријебио Сребреничане да би утврдио своју власт и побједу деведесетих година на изборима, а да су Поточари направљени у сарадњи са бившим предсједником САД Билом Клинтоном ‘да се имају гдје окупљати и наставити манипулисати са Бошњацима зарад својих политичких циљева и странке СДА’. У Поточарима се сваког 11. јула прави кич, а од профита који се узима на жртвама богате се појединци у организацији `Мајке Сребренице`. С друге стране моје дијете нема ни стипендију, а отац је погинуо у рату у БиХ и сахрањен је у Тузли, а не у Поточарима како су тражили од мене из удружења“.

Али људи попут Хаше Омеровић, Хакије Мехољића, Ибрана Мустафића нису потребни трговцима истином и људском трагедијом. О Џеваду Галијашевићу и да не говоримо За њих немају времена ни разумевања ни Изетбеговић, ни Јанковић, ни Јовановић, ни Чанак, ни „Иницијативе младих“, ни „Жене у црном“.

Они више воле Бакирове лажи да су „одреди смрти Младића и Караџића сломили отпор хиљада бранилаца желећи на овом простору да затру постојање једног народа“, него да се позову на војног дописника лондонског Тајмса, Мајкла Еванса, који је написао: „Постоје извештаји да је до 1500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова“, док његов колега са Би-Би-Си-ја, Џонатан Рупер каже: „По свим сведочењима, било је најмање 5.000 наоружаних војника Армије БиХ у Сребреници – а вероватно и много више. По тврдњама снага УН које су се налазиле у самој заштићеној зони, Армија БиХ у Сребреници била је добро наоружана – штавише, припадници Холандског батаљона забележили су прилив најмодернијег наоружања и комуникационе опреме у Сребреницу током 1995.“

Они више воле ничим поткрепљену цифу на каменој плочи у Поточарима од 8.372, него да поставе питање зашто Американац Филип Корвин, највише рангирани цивилни званичник УН на терену у јулу 1995. никад није одступио од тврдње да је у околини Сребренице погубљено „700-800“ људи. Или зашто португалски генерал Карлос Мартинс Бранко, у недавно објављеним мемоарима, остаје при тврдњи о око 2000 погубљених, од којих су „већина били војници“. Њима су већи ауторитет Бакир Изетбеговић и ИСИС, него директор центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф, за кога „оно што се тамо (у Сребреници) десило није опис или дефиниција геноцида“, већ да сматра „да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога“.

Имали смо већ довољно искуства са „братством и јединством“ заснованом на прећуткивању истине, и знамо како се то завршило. Једноставно са лажима не може да буде помирења. А ни са онима који их свесно сеју.