АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Операције САД у Југославији: Од четника до Отпора

Током ове године, амерички Универзитет здружених специјалних операција (да, то је делатност која је у Америци подигнута на академски ниво, а универзитет представља „образовну компоненту” Америчке команде за специјалне операције) издао је публикацију под насловом Подршка отпору: стратешка сврха и делотворност. На предњим корицама је фотографија америчких специјалних јединица на положају у Киркуку (Ирак), док је на задњим песница „српског” Отпора, представљена као „симбол покрета који је свргао Милошевића (дакле, Милошевић је такав „бренд” да се подразумева да читалац зна о коме се ради, без додатних објашњења) и потом постао модел за студентске револуционарне покрете широм света”.

Публикација је представљена као „дубинска студија покрета отпора”, која се специфично бави америчком подршком истим широм света од 1940. године па до данас. Али, ово је више од пуког историјског прегледа. Јер, како наводи декан Факултета за специјалне операције у својој уводној речи: „Развој светских догађаја указује на потребу да Снаге за специјалне операције (Special Operations Forces – SOF) одржавају и унапређују традиционалне вештине неконвенционалног ратовања, с тим што те вештине треба сагледати у контексту динамике савремених покрета отпора. Шта треба променити у образовању и обуци? Како треба прилагодити доктрину? Како ће SOF заједница да развије следећу генерацију неконвенцијалних ратника и лидера?”

Дакле, кратак одговор на питање да ли САД можда планирају да одустану од мешања у туђе послове широм света гласи – наравно да не. Ова порука је упућена не само urbi et orbi, већ конкретно и Трампу – који је већ добио више много директнијих, непријатнијих порука из сопствене „дубоке државе” када год је покушао да се понаша иоле у складу са својим предизборним обећањима – и сваком другом са председничким амбицијама ко још увек наивно кокетира са замишљу да сабље америчког војно-индустријског комплекса претвори у плугове и окрене САД решавању сопствених све већих друштвених, економских, политичких, расних, медицинских, психолошких и других проблема, а не „усрећивању” других.

Уосталом, ово је тек први од три планирана тома на ову тему. Како је једном дрекнула жена која је у сваком погледу постала можда и водећи глобални симбол „ружног Американца”, Медлин Олбрајт: „Чему ова изврсна војска о којој стално причате ако не можемо да је користимо”. Тај прекор је био упућен Колину Пауелу, тадашњем шефу здруженог штаба оружаних снага САД, због његовог одбијања да 1992. одобри америчку војну интервенцију у БиХ.

„Амерички војници нису играчке које ће неко да помера на некој глобалној табли за играње,” помислио је, по каснијем сведочењу, тада Пауел, и вероватно у то чврсто веровао, да би само деценију касније, у својству политичара (прецизније, шефа дипломатије САД) јавно лагао да би оправдао амерички напад на Ирак и свргавање Садама Хусеина. Но, по резоновању писца предговора ове студије, пензионисаног генерала копнене војске САД Џона Малхоленда, мешање у унутрашње ствари других је старо колико и људска цивилизација:

НЕМИНОВНА РЕАЛНОСТ
„Реалност пружања отпора одређене популације против перципираног угњетачког режима или окупационе силе је стара колико и историја човека као друштвеног, заједничарског бића. Једнако релевантна је и историја ривалских држава и ентитета који процењују да ли би експлоатација таквог отпора била у служби сопствених политичких користи и циљева. Г. Ирвин (аутор студије, иначе и сам бивши припадник америчких специјалних снага – прим. аут.) нуди прво детаљно поређење делотворности разних примена и приступа подршци покретима отпора. У интересу је релевантних извођача, планера и надлежних изабраних званичника да поседују најбоље могуће разумевање ове појаве када разматрају такве опције за нашу нацију”.

Уз то, и само америчко искуство сведочи о тој наизглед неминовној реалности: „Свакако да употреба и експлоатација незадовољних или побуњених народа унутар неке државе од стране суседног непријатеља или ривала представља реалност сукоба у Америци још од времена када смо били колонија. У Седмогодишњем рату, који је вођен у британској америчкој колонији, нама познатом као Француски и индијански рат, обе стране су обилато користиле помоћ домородачких индијанских племена. Такође је нашироко препозната критична подршка Француске нашој револуцији против Британске круне.”

Важно је овде приметити да горе-наведени историјски осврт не представља само згодан изговор за данашњи амерички интервенционизам, нити за игнорисање међународног права када то одговара америчким интересима.Западни ум, храњен комбинацијом протестантског антрополошког песимизма, просветитељског жара, католичке искључивости и/или гордости над достигнућима индустријске револуције и западне науке, природно на свет гледа као на својеврсну џунглу у којој најбољи (а зна се ко је то) не само да побеђују, већ имају и право да намећу своју „супериорност” другима.

То је незападном уму често тешко да схвати. Другим речима, цео Запад – а САД су још увек парадигма данашњег Запада – интервенционистички је по својој природи. Они никад неће одустати, јер другачије не умеју – а и неће, колико год се други бунили и оштро протествовали, док год имају могућности да „гурају своју ствар”. Стога је уверење које се уврежило (и) на нашим просторима да нас, „само ако још урадимо то и то” (читај – испунимо тај и тај западни задатак, услов или жељу, односно прихватимо разне западно спонзорисане „компромисе”) чека нека врста „светле будућности” у којој ћемо бити „остављени на миру” да „живимо као сав нормалан свет” – не само наивно, већ и опасно по живот и опстанак заједнице, народа и државе.

Уосталом, није ли Бадинтерова комисија требало да „реши” питање граница на простору бивше СФРЈ? Није ли Дејтон требало да „реши” питање унутрашњег уређења и односа у БиХ и омогући оквир за нормалан суживот? Ево видимо како су их решили. Док локални наивци сматрају да је све завршено, западни управљачи кризама се већ спремају за „друго”, „треће”, „стото” полувреме док се мастило још није ни осушило на потписима на споразуму.

ЈАВНЕ И ТАЈНЕ ОПЕРАЦИЈЕ
То је оно што се у предговору назива „политичким ратовањем”, онако како га је дефинисао Џорџ Кенан, отац послератне доктрине „обуздавања” СССР-а:

„Према најширој дефиницији, политичко ратовање представља коришћење свих средстава која стоје нацији на располагању, осим рата, за постизање националних циљева. Такве операције су и јавне и тајне. Крећу се у распону од јавних операција попут политичких савезништва, економских мера (попут Маршаловог плана) и ’беле’ пропаганде, до тајних операција попут тајне подршке ’пријатељским’ страним елементима, ’црног’ психолошког ратовања, па чак и подстицања подземних покрета отпора у непријатељским државама”.

Није ли јасно, читајући горе-наведено, да је свет „борба непрестана”, баш као што нам је Његош лепо рекао? И не нуди ли се, последично, закључак да западни рат против Срба и српске државности није стао после разних „мировних споразума”, већ се само наставио – и наставља – другим, политичким средствима, како би, приликом следеће, „тврђе” агресије, оштрица нашег отпора била додатно отупљена?

И да је део тог рата подразумевао и подразумева и својеврсну наметнуту „деполитизацију”, добровољно одрицање управо од инструмената које супарници непрестано користе против нас, фактичку лоботомију српског националног мишљења, националну демобилизацију и психолошко разоружавање, храњено наклапањима о некаквим „заједницама вредности” и „успешним мировним пројектима” које треба да прихватимо уз одрицање од сопствених виталних интереса, вођени непоколебљивом вером у „добре намере” усрећитеља из западних престоница који само размишљају о нашем добру.

Надајмо се да нам не треба још једна „отпорашка песница” да бисмо коначно озбиљно схватили садашњи глобални амбијент, који у 21. веку – а многи из јавног живота често не могу да се начуде како се, ето, неке ужасне ствари дешавају у овако „напредном” времену – није ништа ни мирнији, ни хуманији, ни мање опасан него што је био у „назадна”, „примитивна” времена. А и да бисмо уочили континуитет између јучерашњих Срђа Поповића и данашњих Мектића, Ђукановића, Угљанина, Чанака и сличних. Ако ништа, појава ове књиге и опрема њених корица су већ довољна опомена и подсећање.

А о „Отпору” и другим појединостима из ове битне публикације, поготово везано за наше просторе, биће више речи у наставку.

Извор Sveosrpskoj.com

ТРИ КАТЕГОРИЈЕ МЕШАЊА
У прошлој колумни је изнет кратак преглед нове публикације америчког Универзитета здружених специјалних операција, Подршка отпору: стратешка сврха и делотворност, која је представљена као „дубинска студија покрета отпора” које су САД подржале широм света од 1940. године до данас, али и као штиво које треба да олакша планирање садашњих и будућих акција америчког глобалног интервенционизма.

Амерички специјалиста за неконвенционално ратовање – мада он лично сматра да је тај термин превише неодређен – разврстава мешање у туђе послове у три основне категорије, са више поткатегорија: 1. Подршка покретима отпора у дисруптивне сврхе, као средство ометања, подривања, субверзије циљане земље; 2. Подршка покретима отпора као средство присиле у циљу промене политике која је противна америчким интересима, подршка савезничким владама у борби против устаника, подршка паравојним снагама ради приморавања супарника на повлачење, или интервенција у „хуманитарне” (наводници аутора) сврхе; 3. Операције промене непријатељских режима, било ради обуздавања ширења комунизма, „превентиве” (наводници аутора), у одбрамбене сврхе или у циљу „промоције демократије” (наводници аутора).

Занимљиво је да је наглашено да су изостављена два случаја преврата које су САД организовале – Иран 1953. и Гватемала 1954. јер, по ауторовом признању, те акције нису подразумевале подршку било каквом легитимном покрету отпора. Такође су изостављене и „текуће операције” (нпр. Украјина (2014) – мада је поменута ранија, кратка и неуспешна епизода покушаја убацивања агената ради подршке „антикомунистичким покретима” у СССР 1949-54. године – али и Македонија, Република Српска, Хонг Конг, Венецуела, Иран, Сирија, Јемен…), како се не би угрозиле, а и зато што је њихов исход још увек „неизвестан”.

Аутор набраја 47 случајева америчког мешања у туђе послове, од којих је 23 оцењено „успешним”. Међу њима, четири се односе директно на наш простор – Југославију/Србију, од којих су три оцењена „успешним”. Први случај америчког мешања на нашим просторима десио се током Другог светског рата, па се стога не може стављати у исту раван као постхладноратовски амерички интервенционизам. Простор бивше Југославије је тада био само један од театара једног истински глобалног сукоба. Ова америчка операција је смештена у прву категорију, под поткатегоријом „дисрупције ради везивања непријатељских снага (у овом случају снага сила Осовине – прим. аут.) ради спречавања њиховог распоређивања на друге фронтове или бојишта”.

АМЕРИЧКО-БРИТАНСКА ПОДЕЛА
Истиче се да је „југословенско искуство показало да герилски рат, под управом и упутствима обучених саветника, може да постигне велике стратешке циљеве без класичног војног ангажмана и са ограниченим средствима”. Аутор констатује да су се у Југославији, као и у Албанији и Грчкој, створила два покрета отпора, „један комунистички, други републикански” (наравно, ови други су заправо били – делимично у случају Албаније – монархистички, али је могуће да аутор овде мисли на то да су се борили на страни предратних легалних власти, или да су једноставно били антикомунистички опредељени), који су се у исто време борили и против Немаца и једни против других. Додаје и врло битан моменат – да је амерички генерал Донован, тадашњи шеф претече ЦИА – ОСС-а – са Британцима 1942. склопио споразум о светској подели задатака, односно о томе у ком ће региону Британци, а у ком Американци руководити тзв. специјалним операцијама. По тој подели, Балкан је припао Британцима.

С тим у вези се истиче да су растућа америчко-британска неслагања везана за управљање југословенском операцијом дошла до пуног изражаја крајем 1943. и довела до тога да је амерички ОСС одлучио да средином 1944. оснује сопствену, независну команду, чије је деловање, међутим, било ограничено на јадранску обалу и острва. Такође се истиче да је Тито, сматрајући да је победа близу и да помоћ западних савезника више није неопходна, непосредно пре укључивања Црвене армије у ослобођење Београда издао наредбу о задржавању америчких и британских официра у главном партизанском штабу и да су „западни савезници постепено истиснути из приче”. Ипак, упркос томе што се Тито тада сврстао уз Совјете, операција је оцењена успешном, с обзиром на број непријатељских војника који су били везани за југословенски ратни театар.

Само четири године касније, Американци су покушали да исправе ту своју грешку (са или без наводника) у Југославији. Новоуспостављени Савет за националну безбедност Беле куће је 18. јуна 1948. издао Директиву 10/2, којом је „званично лансирана глобална кампања анти-совјетских тајних операција”. Извршно тело ове мисије био је Уред за политичку координацију (Office of Policy Coordination – OPC) које је стављен под окриље ЦИА, али је формално примао наредбе од Стејт департмента и Министарства одбране.

За првог директора именован је Френк Визнер (бивши адвокат са Волстрита који је, између осталог, био човек за везу између ОСС-а и Геленове организације, али и отац истоименог специјалног представника САД у неуспелим преговорима о КиМ 2005-2007, иначе, између осталог, и очуха Николаса Саркозија), са јасним задатком „ослобађања земаља Источне Европе од комунистичке контроле и враћања граница совјетске империје до руских предратних граница”.

У склопу те кампање је, крајем 1948. године, направљен покушај „оживљавања отпора унутар Југославије кроз обнављање старих контаката и убацивање падобраном малог броја југословенских избеглица који су били припадници антикомунистичког четничког покрета отпора током Другог светског рата”, који је требало да процене могућности обнављања антикомунистичког отпора. Међутим, пошто су „проваљени” (што се догодило и у другим земљама, за шта је кривица бачена на чувеног британског шпијуна-кртицу Кима Филбија, који је, као британски човек за везу са OPC, био упознат са свим акцијама и „откуцао” их Совјетима, пре него што је и сам пребегао у СССР 1963), ухапшени су чим су се спустили. Занимљива је била реакција тадашњег америчког амбасадора у Југославији, Кавендиша Кенона, који је, пошто је за акцију сазнао путем неформалних канала, „оштро критиковао Стејт департмент због подривања суптилне политике охрабривања Тита” у његовом разлазу са Москвом.

ПОДРШКА ОВК
Трећи и четврти наведени случајеви америчког мешања у наше, конкретно српске послове су, иако су посебно третирани, заправо повезани. Тичу се периода 1999-2000, односно бомбардовања СРЈ и преврата 5. октобра 2000. Недоследан приказ ове две одвојене а ипак јединствене акције нам пуно тога говори – не само о лицемерној недоследности између америчких речи и дела, већ и о својеврсној конфузији самог аутора, а вероватно и многих из његове бранше, у вези тога шта тачно њихова држава ради, на који начин и зашто. То иначе није ништа ново – и Весли Кларк је у пар наврата сведочио о својеврсном стратешком „лутању” америчке војске после победе у Хладном рату, када више није постојао јасан идеолошки противник против ког се требало борити, а нови, све до 11. септембра 2001, није био на видику.

Агресија на СРЈ 1999. године сврстана је у другу категорију, „подршка покретима отпора као средство присиле”, поткатегорија „присила посредством хуманитарне интервенције”, тип операције „кампања подршке тајној паравојној операцији”. Очигледно из разлога правдања „хуманитарног” епитета који је постао својеврсни „бренд”, изнете су ноторне неистине:

– да је сврха НАТО кампање биле да се Милошевић натера да заустави кампању етничког чишћења албанске популације на Косову (а заправо је НАТО тај који је узроковао масовни бег те популације);

– да је 1989. „југословенски диктатор” Милошевић започео елиминацију аутономије коју је Косову доделио Тито 1974. године (који се, занимљиво, у овом контексту не квалификује као „диктатор”, иако сам Устав из 1974. године јасно наводи да је заснован на „диктатури пролетаријата”);

– да је масакр „који је приписан југословенским снагама” (очигледно је реч о Рачку) био „окидач за НАТО интервенцију у корист устаника”.

Такође се јасно истиче да су САД тајно пружале непосредну подршку ОВК у новцу, обуци и материјалном снабдевању, посредством ЦИА. Битно је такође напоменути и да се крај агресије, усвајањем Резолуције 1244 СБ УН квалификује као Милошевићева „капитулација” (да је тако, не би се од Србије и даље тражило да се одрекне КиМ), али и „јасна победа НАТО и ОВК” (ето те „заједнице вредности” у коју би НАТО да нас увуче).

ПЕТИ ОКТОБАР И ОТПОР
Четврто и последње наведено америчко мешање у наша посла се, као што је већ речено, надовезује на оно претходно, мада је сврстано посебно и под одвојеном, трећом категоријом – „подршка отпору ради омогућавања промене режима”, односно поткатегоријом „промена режима ради промовисања демократије”. И овде аутор већ упада у озбиљне недоследности и свесну али вероватно и неизбежну конфузију.

Наведена дужина операције промене режима у Србији је 19 месеци – од марта 1999. до октобра 2000, чиме се јасно потврђује јединственост треће и четврте операције. За политичко окружење се каже да је „мирнодопско” – иако је у претходном одељку наведено да је први део операције – „хуманитарна” подршка ОВК терористима и нарко-дилерима – за коју се сада испоставља да је у ствари само први део ове последње операције, спроведен у „ратним” условима.  За разлику од Толстоја, овде рат и мир окупирају исти простор, у исто време. А сад видимо и зашто:

„САД су играле активну улогу у свргавању српског диктатора Слободана Милошевића у јесен 2000. То је укључивало и подршку НАТО кампањи чији је циљ био охрабривање промене режима у Србији као и програм америчког Стејт департмента за промоцију демократије у тој земљи… Секретарка Олбрајт је две године раније (пре НАТО агресије – прим. аут.) добила подршку Беле куће за уклањање Милошевића”.

Ово је битно признање, које неповратно поткопава све западне лажи о „хуманитарном” поривима који су наводно стајали иза НАТО (и албанске, и Ал-каидине, итд.) агресије на нашу земљу. Дакле, имамо признање из једне званичне институције америчких оружаних снага да је „хуманитарна интервенција” у пролеће 1999. заправо представљала почетак операције промене режима у једној сувереној земљи, за шта је одлука донета две године раније.

Још неколико занимљивости везаних за анализу овог последњег (али очигледно не и закључног) америчког мешања у наше послове:

– Милошевићева власт се ипак не квалификује као „ауторитарни режим који влада једним затвореним друштвом” већ као „нелиберална демократија… у којој су представничке институције биле више од обичног декора, али још увек неадекватне да би функционисале као ефикасна контрола власти”. Испада да Милошевић ипак није био „диктатор” – а засигурно не тип владара какве САД већ деценијама фаворизују на Блиском истоку, у Јужној Америци и где год сматрају да им је корисно. Милошевићев проблем је очигледно био што он, за разлику од нпр. некадашњег никарагванског диктатора Сомозе, није био, по бесмртним Рузвелтовим речима, „наш (тј. амерички) кучкин син”.

– Битан део операције промене режима у Београду је била и ПСИОП операција „Прстен око Србије”, у склопу које су у свим околним земљама постављени снажни репетитори преко којих су се емитовали медијски садржаји попут Гласа Америке и Радија Слободне Европе. Операција је почела 7. 4. 1999. (дакле током НАТО агресије) са територије БиХ. Још једна субверзивна операција је био и пројекат МАТРИКС, преко ког се утицало на људе из Милошевићевог „интерног круга” да га напусте. Ова операција је такође започета током НАТО агресије, 30.4.1999.

– Посебно се истиче улога „Отпора”и америчка подршка коју је уживао (као што је наведено у претходној колумни, отпорашка „песница” поносно краси задње корице ове публикације), „са јасном стратегијом форсирања промене режима”, уз помоћ све масовнијих окупљања, „често под маском рок концерата”. За једног припадника „Отпора” су организовани састанци у Вашингтону, након којих је „послат назад са довољно новца за обуку и размештање 30.000 изборних посматрача”.

– После успешног преврата, Олбрајтова се потрудила да не поткопа легитимитет нових ДОС-овских власти тако што се није истицала кључна америчка улога већ су се САД „постарале да заслуге за успех у целости припишу српској опозицији”.

Уместо закључка, можда је сврсисходније цитирати део студије који се односи на америчку операцију дисрупције и ометања Кине кроз подршку покрету отпора у Тибету 1956-1969: „Примарни циљ… је имао врло мало везе са помагањем Тибетанцима: циљ је био ометање и ремећење кинеских комуниста… уз помоћ тибетанског људства… Читава замисао је била да се Кинези заокупе, нервирају, узнемире. Нико није желео да ратује због Тибета… С друге стране, Тибетанци су веровали да се боре за своју независност и да им Американци у томе помажу… Ајзенхауер је постајао све забринутији због ужасне цене коју су Тибетанци плаћали; само током 1959. око 87.000 их је погинуло.”

Ипак, операција је оцењена не само „успешном” – већ „најуспешнијом” операцијом тог типа у то време.

 

Извор Sveosrpskoj.com