Александар Павић: Најава Трампове спољне политике

На недавно питање новинара да ли је за Русију боље да наредни председник САД буде Џозеф Бајден или Доналд Трамп, Владимир Путин је имао једноставан одговор: „Углавном нас није брига.“

Управо објављени ауторски текст бившег Трамповог саветника за националну безбедност Роберта О’Брајена у „Форин аферсу“, референтној спољнополитичкој публикацији америчког спољнополитичког естаблишмента, даје руском председнику за право.

Полазећи од поставке да је, да би се обезбедио мир, потребно бити снажан, односно спреман за рат, О’Брајен најављује главне правце Трампове спољне политике у случају његовог повратка у Белу кућу. Под условом, наравно, да избора уопште буде, односно под условом да један или оба садашња водећа америчка председничка кандидата буду живи у уторак после првог понедељка у новембру, када се амерички савезни избори увек одржавају.
Шта нам то, укратко, најављује О’Брајен?

– Слање свих америчких маринаца у рејон Тихог океана, ради што ефикаснијег супротстављања Кини;

– Пребацивање једног америчког носача авиона из Атлантског у Тихи океан, из истих разлога;

– Максимално наоружавање кинеских азијских супарника – Филипина, Индонезије и Вијетнама, из истих разлога;

– Појачање америчке противракетне одбране и повећање броја ратних авиона распоређених у америчким тихоокеанским базама, из истих разлога;

– Додатно повећање царина на кинеску робу на 60%;

– Повратак политике максималног притиска на Иран и његове међународне изолације;

– Наставак максималне подршке Израелу;

– Јачање отпора „осовини Пекинг-Москва-Техеран“, што кроз јачање сопствене одбране, што кроз прављење снажних савезништава;

– Јачање америчког војног присуства у Пољској ради стављања додатног притиска на Русију – наравно уз пратећу ”отвореност” ка дипломатији;

– Повећање броја пловила америчке ратне морнарице на 355 до 2032. године – што је драстичан пораст у односу на садашњи број који је пао испод 300;

– Још већа улагања у развој хиперсоничног оружја – у чему САД знатно заостају за Русијом, Кином па чак и Ираном;

– Већа улагања у амерички нуклеарни арсенал, укључујући и обновљену производњу неопходних изотопа уранијума 235 и плутонијума 239;

– Додатно јачање америчких оружаних снага – али уз смањење укупних одбрамбених издатака (good luck with that – што би рекли Енглези), услед све веће задужености америчке државе.

Дакле, Трамп нам најављује повратак политике „Америка на првом месту“ на глобалном нивоу, овог пута са још већим нагласком на ривалитет – на граници отвореног непријатељства – са Кином, коју О’Брајан у свом тексту, како примећује „Политико“, помиње укупно 49 пута.

Када се Трамп први пут кандидовао за председника 2015-2016. године, свет је био друкчији. САД и Кина су још увек били много више економски партнери него ривали, Русија још увек није свету показала своје хиперсоничне ракете и торпедо „Судњег дана“ Посејдон, нити је почела да меље ратну машинерију и глобалистичке амбиције Колективног запада на пољима Новорусије. Није се још десио ковид, нити су безобразно покрадени амерички избори.

Још увек је деловало као да постоји шанса да се односи између водећих светских нуклеарних сила – САД и Русије – ресетују и нормализују, као и да се надолазећи економски ривалитет између САД и Кине бар задржи у оквирима узајамно прихваћених правила.

Међутим, онда је, после Трамповог избора, кренуо општи напад америчке дубоке државе чак на и саму Трампову помисао на поправљање америчко-руских односа. Прва жртва буквалне криминализације таквог спољнополитичког настојања био је Трампов први саветник за националну безбедност, Мајкл Флин, који није саставио ни месец дана на тој функцији због „кривичног дела“ покушаја заустављања Обамине свесно покренуте ескалације дипломатских напетости са Москвом.

Друга жртва је био сам Трамп, који је био изложен скоро двогодишњој истрази специјалног истражитеља бившег директора ЕФ-Би-Аја Роберта Малера, која је требало да докаже да је он „Путинова пудла“ или „Манџуријски кандидат“. Иако то никад није доказано, етикета је остала, бар што се тиче Хилари Клинтон и њених поклоника у Демократској партији, који имају и даље доминантан утицај на америчку јавност.

Након свега тога, током изборне године, појавио се, право из лабораторија америчке дубоке државе, и ковид-19. То је омогућило фаталну компромитацију америчког изборног процеса, најпре услед масовног гласања поштом, чија је злоупотреба на крају вероватно највише и допринела Бајденовој победи над Трампом. А Бајден, односно они који вуку његове конце, свесно и методично је довео америчко-руске односе на саму ивицу пуцања, кулминирајући у провоцирању руске интервенције у Украјини ради сузбијања планова да се та земља интегрише у НАТО и/или размести нуклеарне ракете на свом тлу, што би за Русију представљало неприхватљиву, егзистенцијалну претњу.

Наврх свега је Бајденова администрација додатно покварила односе са Кином, а у исто време суштински дала зелено светло израелској бруталној кампањи чишћења Газе – чији је поклоник, између осталог, и Трампов зет и (надајмо се несуђени) перспективни „модернизатор“ комплекса Генералштаба у срцу Београда.

Сам Трамп је практично претворен у дивљач за одстрел у потпуно политички инструментализованом америчком правном систему. Али чак и да су му намере најчистије, без налажења упоришта у бар једном битном делу америчког естаблишмента, а то би пре свега био, као и 2016. године, део војно-индустријско-обавештајног комплекса, Трамп не само да не би имао шансе да победи него ни да преживи. А такви фаустовски уговори увек обавезују.

Све то није никакво оправдање за Трампа. Нити, пак, одустајање од тезе да је он све време заправо и био „Манџуријски кандидат“– али не Русије већ оне исте америчке „мочваре“ чији је он наводно љути противник. Али, парафразирајући Путина – све то је сада суштински неважно. Ствари су отишле предалеко. Ко више може да верује у било какве америчке гаранције или обећања? Ко нормалан више сме да се усуди да се нада да садашњи амерички политички естаблишмент може да изнедри неког истински заинтересованог за мир и коегзистенцију са сада већ успостављеним мултиполарним светом?

Другим речима, шта год ко мислио о Трампу и његовим истинским мотивима, О’Брајенове речи би требало да се схвате крајње озбиљно.