АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Криза у БиХ или коцка је бачена

Босанско-муслиманској страни није стало да БиХ постане чланица ЕУ. Циљ им је, заправо, уништење Републике Српске, а то је потврдила и недавна одлука Уставног

Хајде да рашчланимо неке основне ствари везане за кризу изазвану пресудом Уставног суда БиХ о поништавању члана 53. Закона о пољопривредном земљишту Републике Српске, чиме је Републици Српској поништено право власништва над земљом која чини 3,5 одсто њене територије.

У Уставном суду БиХ, скоро 25 година после потписивања Oпштег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини у Дејтону и Паризу, седе по два припадника три конститутивна народа, плус три странца, које, по Анексу четири споразума, односно Уставу БиХ, „бира председник Европског суда за људска права након консултација са председништвом БиХ“. Дакле, странци су и даље, после четврт века, појединачно најзаступљенији у структури Уставног суда. Удружени са судијама из муслиманских редова, они редовно доносе одлуке које иду на штету бар једног од остала два конститутивна народа у БиХ, као на пример проглашење Дана Републике Српске неуставним (новембар 2015), као и референдума о Дану Републике Српске неколико месеци касније.

Српски члан Председништва Милорад Додик је ових дана позвао председавајућег Председништва БиХ, Жељка Комшића – изабраног већином муслиманским гласовима за хрватског члана Председништва – да поднесе оставку, јер у новембру 2019. није обавестио друга два члана да је добио писмо од председника Европског суда за људска права у којем се тражи мишљење Председништва о именовању страног судије у Уставни суд БиХ. Комшић је, уместо аргументима, одговорио ароганцијом, неваспитањем и ниподаштавањем („не могу расправљати с његовим бијесним глистама“).

СУДИЈЕ СТРАНЦИ
Члан шест Устава БиХ предвиђа да Парламентарна скупштина БиХ, „након више од пет година након првобитног именовања судија… може предвидети законом другачији метод селекције тројице судија одабраних од стране председника Европског суда за људска права“. Другим речима, када се устав писао, рачунало се да ће се, пет година после званичног окончања рата у БиХ, стање нормализовати, да ће се судије бирати унутар институција БиХ, и да, као и у свакој сувереној земљи, судије неће бити странци него домаћи држављани. Но, не да се то није десило, већ није ни на видику.

Јер, чим су политички представници Републике Српске најавили предлог закона о Уставном суду БиХ, према којем у његовом саставу више не би било странаца већ само држављана БиХ, уследиле су оштре реакције друга два члана Председништва БиХ: Џаферовић је то назвао „ултиматумом“ на који неће пристати, док је Комшић поручио да „Додик… неће добити ни најмањи уступак око статуса Уставног суда“. Лидер СДА и Алијин наследник Бакир Изетбеговић, био је још јаснији: „Нема ни говора да ћемо пристати на ултиматум и ослабити Уставни суд, који је један од последњих механизама којим се могу поправљати ствари у БиХ“.

Сличне су се реакције могле чути и 2016, када су Милорад Додик и лидер ХДЗ-а БиХ Драган Човић најавили сличан закон. Из СДП БиХ су тада поручили да је то покушај да се од Уставног суда БиХ „направи нови Дом народа, јер предвиђа увођење етничког гласања, без којег се не може донети нити једна одлука“. СДА је, као и ових дана, поручила да „неће подржати доношење било каквог Закона о Уставном суду БиХ којим би се мењале надлежности и састав Уставног суда, а нарочито присуство међународних судија. Уставни суд БиХ је витални и неодвојиви део укупног Дејтонског уставног аранжмана и представља…. и механизам за отклањање блокада у систему одлучивања и решавање уставно-правних спорова унутар БиХ“.

Са друге стране, поводом ове последње одлуке Уставног суда БиХ, шеф Делегације ЕУ у БиХ Јохан Затлер је за телевизију БН изјавио да се у мишљењу Европске комисије о захтеву БиХ за чланство у ЕУ наводи да је „немогуће постати чланица ЕУ уз овако висок степен међународне супервизије“, и да „то важи и за ОХР као и за међународне судије“. Уосталом, да цитирамо пасус на страни седам тог мишљења, објављеног 29. маја 2019, који се бави питањем Уставног суда БиХ:

„Уставни суд је тумач Устава и задња инстанца када је ријеч о сукобу надлежности између различитих нивоа власти. Од девет судија Уставног суда три су међународна суца. Неке одлуке Уставног суда и даље се не проводе. Професионалност и независност судија Уставног суда треба ојачати, почевши од унапређења критерија за њихов избор и поступака именовања. Потребно је ријешити питање међународних судија у Уставном суду. Уставни суд треба бити у стању да преузме проактивну и независну улогу у рјешавању сукоба надлежности. Легитимност Уставног суда мора бити призната од стране свих власти, како би се осигурало трајно поштивање његових одлука.“

А институција Високог представника (ОХР), још један инструмент страног управљања у БиХ, је предмет следећег пасуса: „Анексом X Дејтонског мировног споразума успостављен је Уред међународног високог представника (ОХР) као врховног ауторитета за тумачење цивилних аспеката провођења мировног споразума. Од тада су ОХР-у додијељена шира овлаштења за доношење закона и смјену јавних званичника, позната као „бонске овласти“, а која су посљедњи пут кориштена 2011. године. Оваква екстензивна међународна супервизија у принципу није у складу са суверенитетом Босне и Херцеговине, а тиме ни са чланством у ЕУ. Процес затварања ОХР-а траје од 2008. године. Исход овог процеса зависи од низа услова.“

Најзад, у својим Закључцима и препорукама (страна 13-14), Европска комисија између осталог наводи: „Европска комисија сматра да би се преговори за приступање Босне и Херцеговине Европској унији требали отворити када земља постигне потребан степен усклађености с критеријима за чланство, а посебно са политичким критеријима из Копенхагена којима се захтијева стабилност институција које нарочито гарантирају демократију и владавину права. Босна и Херцеговина ће морати темељито побољшати свој законодавни и институционални оквир како би се осигурало испуњавање сљедећих кључних приоритета“. Под тачком 4.д тих приоритета се изричито наводи реформисање Уставног суда, „укључујући и рјешавање питања међународних судија“.

ОГОЉЕНА ПРИЧА
Упркос свему овом, тзв. Савет за спровођење мира у БиХ – који иначе уопште није предвиђен Дејтонским споразумом, већ је, како га је описао Милорад Додик, једно „самоорганизовано тело одређеног броја земаља и организација, које нема ни акт о оснивању, ни акт о функционисању“ – је ипак, на свом последњем заседању, игнорисао анти-дејтонске и анти-ЕУ ставове Џаферовића и Комшића о Уставном суду – као и јасне анти-дејтонске изјаве премијера Федерације БиХ да ће, супротно чак и ставу НАТО – игнорисати Анекс два Дејтонског споразума о обавези успостављања комисије о међуентитетској линији разграничења – и, по обичају, концентрисао сву своју пажњу, осуде и критике на Републику Српску, у исто време изражавајући „безрезервну подршку раду Уставног суда БиХ и свих његових судија“. Насупрот томе, Русија је издвојила мишљење, износећи став који као да је договорен са Европском комисијом, да је „време да се независна и суверена БиХ ослободи неумесног спољног уплитања 25 година након завршетка сукоба и потписивања мировног споразума“.

Наизглед парадоксално, ни немачка амбасадорка у БиХ није дала подршку ставу Републике Српске у вези страних судија у Уставном суду БиХ, док је амерички амбасадор, по сведочењу Милорада Додика, чак и отворено претио њему, тј. Републици Српској што не прихвата да јој се одузме од дејтонски прописаних 49 одсто територије БиХ одлуком Уставног суда у којем одлучујући глас имају странци. Укратко, стање у БиХ је следеће: Они који се највише заклињу у „европске вредности“, ЕУ и/или евроатлантске интеграције немају никакве намере да испуне кључне услове које је управо Европска комисија поставила за напредак БиХ ка ЕУ. То не важи само за политичко Сарајево, већ и за представнике западних земаља, укључујући и чланице ЕУ. С друге стране, они који се представљају главним противницима ЕУ, Европе, Запада и „свега што је напредно“ уопште – Срби и Руси – су главни поборници кључних препорука Европске комисије.

Закључак је очигледан: ЕУ је само љуштура иза које се крију интереси њених најмоћнијих чланица и покровитеља, којима циљ није да БиХ икад постане члан сладуњаво именоване „европске породице народа“, већ да БиХ остане перманентна колонија и пуки инструмент за остваривање агресивних геополитичких интереса водећих западних сила. Уз то, ни босанско-муслиманској страни није стало да БиХ икад постане чланица ЕУ. Циљ им је, заправо, уништење Републике Српске, трајна доминација над преосталим Србима и Хрватима у БиХ и, када дође време, стварање једне централизоване, исламизоване државе на тлу Европе, препуне миграната, односно прерушених исламиста из већински муслиманских земаља.

Тако је прича о ЕУ-интеграцијама и „добрим намерама“ Брисела, Вашингтона, Лондона, Париза, Берлина према БиХ овом најновијом кризом до краја огољена. Њима су сви народи БиХ само пуко политичко оруђе, шаховске фигуре – тачније пијуни – које треба померати, а по потреби и жртвовати зарад туђих (тј. њихових) циљева. А од Срба се очекује да само мирно климају главом и траже још. Речима бесмртног Шојића – неће да може. Наравно, под условом да, као и у Црној Гори, они којима је дража слобода од ропства и вера од вечере, остану чврсти, смирени и сложни.

 

Насловна фотографија: EPA-EFE/ANDREJ CUKIC

 

Извор Sveosrpskoj.com