Александар Павић: Крим и непостојеће западне „вредности“

У свом обраћању недавном заседању тзв. Кримске платформе, Ана Брнабић је, између осталог, рекла да „Република Србија није неутрална у односу на вредности, ми у потпуности поштујемо територијални интегритет и суверенитет Украјине, што је став који конзистентно заступамо у међународним организацијама“.

Овде је кључна реч „вредности“. У контексту цитиране реченице, тај термин би требало да се односи на поштовање међународног права, односно територијалног интегритета и суверенитета не само Украјине, већ свих држава света.

Но, како је могуће да је „вредносно“ исправније подржати став оних који безобзирно и злочиначки крше наш територијални интегритет и суверенитет, него став оних који га принципијелно чувају у свакој прилици? О каквим се ту „вредностима“ заправо ради?

Ових дана и месеци смо сведоци како се у Сједињеним Америчким Државама, самозваној „водећој демократији света“ право злоупотребљава у циљу елиминисања главног политичког противника вашингтонске дубоке државе – Доналда Трампа. Паралелно са тим, тај исти правни поредак се злоупотребљава ради амнестирања сина председника државе – а тиме и самог председника – од сваке могуће кривичне одговорности за дела попут трговине утицајем, злоупотребе службеног положаја, уцена, изнуде и корупције на највишем политичком нивоу. Да не говоримо о „успутним“ делима попут коришћења тешких дрога и услуга проститутки.

Наравно, Трампови политички противници своје деловање правдају одбраном правног поретка, устава, демократије и америчких „вредности“. Но, очигледно је да су они претворили право у пуко оружје у служби њихових прагматичних интереса.

Исти приступ САД и њихови „демократски“ вазали имају на међународном плану. Када је реч о Украјини, третирају је као Хантера Бајдена. А кад је реч о Србији, њу третирају као Трампа. И не само Србију. Ево још једног примера – Сирија. Американци већ годинама нелегално окупирају нафтом најбогатији део Сирије, правдајући то потребама борбе против ИСИС-а, док заправо тамо учвршћују терористе које сутра могу да користе против сиријске и других „лоших момака“ и, успут, краду сиријску нафту. Ових дана је начелник генералштаба америчке војске генерал Марк Мили изјавио да Американци планирају да ту остану „још много, много година и деценија“. И онда нам се ти исти бандити, преко Твитер налога београдске амбасаде, „захваљују“ што подржавамо међународну верзију Хантера Бајдена, односно њихово неонацистичко чедо Украјину.

Много боље и убедљивије вредносно упориште на пољу међународног права понудио је руски амбасадор у Србији, Александар Чепурин на округлом столу „Косово-Крим: Сличности и разлике“, одржаном почетком априла 2014. у Београду. Износећи позицију Русије, Чепурин је изнео и јасни вредносни став, са упориштем у међународном праву, о томе зашто случајеви КиМ и Крима нису исти:

„Живимо у свету двоструких аршина. Косово је незаконито отргнуто од Србије, а Крим је извршио уједињење са Русијом у складу са међународним правом… Када је Косово прогласило своју независност, у Србији је постојала легална власт. Све се на Косову десило захваљујући војном удару изван граница, када су погинуле хиљаде људи.“

За разлику од случаја КиМ, према Чепурину, већина грађана Крима, на референдуму који је расписала легитимна власт у Севастопољу, изјаснила се за припајање Русији, што на КиМ није био случај.

Дакле, према званичном руском ставу – јужна српска покрајина је насилно отцепљена као резултат спољне (западне) агресије, док је Крим легално прогласио независност, у складу са Саветодавним мишљењем МСП о једнострано проглашеној независности „Косова“, и то после демократског референдума и, подједнако важно, неуставног државног удара у Кијеву и оружаног преузимања власти, како је истакао председник Русије.

Јасан је (истински) вредносни принцип на којем је Русија инсистирала и тада и сад: Србија је бранила законитост, а народ Крима се бранио од безакоња. Легална власт у Србији је имала право на очување свог територијалног интегритета усред нелегалне спољне агресије, а народ Крима на самоодбрамбено проглашење независности ради заштите од безакоња и насиља изазваног споља инспирисаним превратом у Кијеву.

Данашњи неоколонијални Запад и „вредности“ једноставно не иду заједно. Злоупотребљавајући једнополарни моменат и илузију о „крају историје“, САД и њихови вазали су у великој мери обесмислили међународно право и направили од њега празну љуштуру. Зато они и не говоре више о заштити међународног права већ о заштити „поретка заснованог на правилима“, што је нешто сасвим друго – наметање остатку света правила која одговарају искључиво интересима западних сила и глобалистичке плутократије из сенке која њима истински влада.

Тако је, између осталог, политички Запад релативизовао и сам појам територијалног интегритета и суверенитета, и то не само на примеру Сирије. Имамо нама много ближи пример БиХ, где су западним силама пуна уста залагања за њен „суверенитет“ док у исто време чине све да задрже колонијалног управника (под титулом „високог представника“) и странце у уставном суду тог протектората који се лажно представља као држава.

Наравно, ту је и пример Африке, односно Нигера. За Виторију Нуланд, пуч у Кијеву је био „добар“, док је пуч у Нијамеју „лош“. Када Русија не прихвата могућност да се у суседној држави (Украјини) разместе нуклеарне ракете – то се сматра „мешањем“ у унутрашње ствари друге државе или „агресијом“. А кад су САД биле спремне да започну нуклеарни рат због совјетских нуклеарних ракета на Куби, то је онда било оправдано.

Једноставно речено – истинске вредности територијалног интегритета и суверенитета се не могу одбранити док год се не поразе управо они који су те вредности кршили кроз историју, а то су велике западне силе. Зато је важно да се не чини ништа, или бар што мање што би им помогло да продуже свој терор над остатком планете. А (са)учествовање у заседању лицемерних фарси као што је Кримска платформа не доприноси борби за коначну деколонизацију света и грађење глобалног поретка заснованог на међународном праву и узајамном уважавању.

Напротив – својим учешћем Србија се, у име „деокупације Крима„, заправо залаже за поновну окупацију тог полуострва од стране украјинских неонациста и њихових глобалистичких, колонијалних господара, који би га затим користили као стратешку базу за свој даљи поход ка Истоку.