Александар Павић: Кинеска бачена рукавица неолибералној џунгли

Од 1. јула 2024. је у Народној Републици Кини на снагу ступио Ревидирани закон о предузећима који предвиђа радничку партиципацију у кинеским привредним друштвима. Према члану 17(2) закона „скупштина представника запослених ће бити основни облик система демократског корпоративног управљања, и то ће се односити на све компаније“ без обзира да ли су приватне или државне, друштва са ограниченом одговорношћу или акционарска друштва. Дакле, по први пут ће демократско корпоративно управљање постати законска обавеза за сва предузећа у Кини.

Предузећа са 100 или више запослених ће бити обавезна да конституишу скупштину представника запослених, док ће она са мање од 100 запослених морати да конституишу скупштину свих запослених. Међу представницима запослених, менаџери или управљачи средњег и вишег нивоа неће смети да буду заступљени са више од 20 одсто укупног броја представника.

Кључне одлуке везане за предузећа више неће моћи да буду доношене мимо гласа и учешћа запослених. По новом закону, сва предузећа са 300 или више запослених ће морати да укључе представнике запослених у своје управне одборе.

Да ли се то Кина окреће код нас озлоглашеном самоуправљању? Или само тежи да кодификује, као социјално-оријентисана држава са веома успешном тржишном привредом, идеолошке разлике између ње и данашњег Запада који је пао под потпуну превласт тзв. неолибералног политичко-економског модела, где је приватни профит на првом месту, изнад свих других друштвених вредности и интереса?

Два недавно објављена текста у публикацијама лоцираним у Хонг Конгу – Asia Times и South China Morning Post – додатно употпуњују слику кинеског дистанцирања од дарвинистичког неолибералног економског модела који, уместо да буде све ефикаснији у дистрибуирању користи слободног тржишта што већем броју људи – што је заправо требало да буде и крајњи исход „невидљиве руке“ слободног тржишта којег је заговарао Адам Смит – доноси економску неједнакост без преседана у људској историји, концентрацију капитала у све мањем броју људских руку и све дубље рецесије економијама до скоро економски неприкосновеног политичког Запада.

Текст у „Ежија тајмсу“ говори о томе како кинеско субвенционисање високотехнолошких фирми заправо користи и доноси вредност целом друштву, а не само власницима тих фирми и њиховим баснословно плаћеним директорима и менаџерима. Кинеска држава обилато финансира и субвенционише све могуће фирме које развијају нове технологије и нуде их тржишту. То је довело не само до подстицања кинеског технолошког напретка у целини већ и до нижих цена за потрошаче.

Како? Тако што кинеска држава подржава не само технолошки развој већ и конкуренцију, и то бруталну, између тих фирми. Многе од њих неће опстати, али ће у међусобној тржишној борби и конкуренцији донети ниже цене кинеским потрошачима, што ће им у крајњој инстанци оставити више расположивог новца за куповину других производа. А то ће, опет, користити целокупној привреди. Додатно, то ће оне фирме које опстану чинити још конкурентнијим на међународном тржишту – што ће последично додатно повећати кинески извоз и тако донети додатне бенефиције кинеској привреди у целини. Најбољи примери су кинеске корпорације које доминирају тржиштем електричних возила и соларних панела.

Дакле, уместо да путем тзв. дерегулације финансијских тржишта подстиче производњу нових техно-милијардера – од којих многи немају везе са производњом и проналажењем технологија већ само са аналитиком и предвиђањем кретања берзанских цена и/или њиховом манипулацијом – кинеска држава подстиче производњу најнапреднијих технологија. Оне и њихови изумитељи и произвођачи су ту због друштва, а не обрнуто.

Текст у издању South China Morning Post, пак, говори о напорима кинеске државе да укроти финансијски сектор како се не би претворио у оно у шта се претворио западни, а најпре англо-амерички: дистопијски матрикс унутар којег је све посвећено максимализацији профита корпоративних и финансијских монополиста. На згражавање чопора „вукова са Вол стрита“, скоро трећина водећих кинеских банкара су сада чланови комунистичке партије, што значи да сада подлежу и партијској дисциплини. А то опет значи да је слепо трчање за профитом на уштрб народног и националног интереса, што се њих тиче, искључено. Додатну узбуну на аларм за западне банкаре донела је вест да је највиши управљачки слој у кинеским банкама морао да пристане на смањење плата у износу до 25 посто.

Кинези једноставно немају намеру да гаје модел попут данашњег америчког, у којем се јаз између богатих и сиромашних повећава на дневном нивоу, и све је подређено још већем богаћењу оних 0,1 посто на врху.

Сад су још разумљивији све отворенији страх и непријатељство према свему кинеском које испољавају западне владајуће олигархије, односно „мочвара“. Једна од тајни западног постхладноратовског успеха лежала је у мекој моћи коју је „победнички Запад“ стекао победом над комунистичким блоком након пада Берлинског зида. Вешто је укомпонована прича да је, у ствари, модел бесомучног трчања за профитом и „бољим животом“ неприкосновен, да „нема алтернативу“, да је чак и „моралан“ и да, стога, треба да га прихвати цео свет. А они који се опиру су етикетирани као „непријатељи“ слободе, тржишног капитализма, па и саме демократије. Као што је познато, за то се или добијају санкције или бомбе. Или и једно и друго.

И онда се појављује кинески економски џин који, гле чуда, показује да се може бити и богат и праведан, и конкурентан и друштвено одговоран. Показује да рецепт за материјални успех не мора да буде заснован на себичности и безобзирности према вишем државном и националном интересу. Ако би се тај „вирус“ проширио – Goodbye Wall Street. Односно збогом купљеним политичарима, војно-индустријским комплексима који изазивају ратове и милионе жртава зарад чистог интереса и профита, збогом разним „агендама“ Давоса које нису у функцији већег благостања друштва већ у функцији веће, у крајњој инстанци тоталитарне контроле над друштвом, духом и свешћу појединаца. А и збогом новопеченим „успешним бизнисменима“ и њиховим „комбинацијама“.

Уместо Фукујаминог краја историје – односно перманентног зацаривања неолибералног модела – добићемо крах Фукујаме. И то је разлог зашто кинески економски модел, уз руско државно и духовно буђење, егзистенцијално плаши самопрокламоване западне „господаре универзума“. Он их угрожава не само материјално и геополитички, већ удара у саме темеље њиховог легитимитета, можда најбоље артикулисаног 1987. на почетку успона неолиберализма, из уста Гордона Гека, негативца парадигматичног холивудског филма „Вол стрит“, реченицом – „Похлепа је добра“.

Наравно, она не само да није добра него, како кинеска алтернатива показује, није чак ни ефикасна.