Александар Павић: Година црних лабудова

Крајем децембра 2023. је новинарка америчке националне ТВ мреже Си-Би-Ес Кетрин Хериџ, говорећи о предстојећој 2024. години предвидела непредвиђен догађај – односно „црног лабуда“ – који ће имати озбиљне последице по америчку националну безбедност.

На трагу познате америчке досетке – само зато што сам параноичан не значи да ми не раде о глави – намеће се закључак да овако нешто не би било изречено пред камерама једне од перјаница америчких мејнстрим медија тек тако. У опасна времена је опасно веровати у спонтаност догађаја на јавној сцени, и много безбедније кренути од најпараноичније претпоставке.

Следећи ту логику, поставља се питање: зашто је новинарки допуштено, или, боље рећи, омогућено да тако нешто каже пред националним аудиторијумом? Да ли је можда на делу „предиктивно програмирање“, односно ментална припрема јавности за унапред планиране сценарије?

Можда је лакше кренути од питања – а зашто би америчком естаблишменту, такође познатом под називом „дубока држава“, био потребан црни лабуд? Одговор је прилично једноставан: зато што је систем у кризи и треба му или „ресетовање“ или скретање пажње са његовог надолазећег краха у неком другом правцу, или повод за даље учвршћивање нео-орвеловског тоталитарног пројекта који је већ далеко одмакао. И ковид је био својеврстан црни лабуд, који је појачао темеље тоталног надзора, проширио утицај Светске здравствене организације на суверене земље, и дао изговор западним владама да бесомучно стварају новац ни из чега, успут додатно концентришући огромне количине новца у све мање руку.

Најједноставнији рецепт за одбрану кризом захваћеног поретка је изазивање рата, или бар услова за увођење неке врсте ванредног стања.

САД су у очигледној кризи. Лице дубоке државе, Џозеф Бајден, заостаје у истраживањима за Доналдом Трампом, а његово ментално и когнитивно стање је сваким даном све горе и тешко се може сакрити. Бајденова потпредседница Камала Харис је толико неадекватна и непопуларна да чак и ултра-про-естаблишмент новине „Вашингтон пост“ позивају на њено одступање са функције, „за добробит земље“, односно да не би додатно угрозила Бајденове изгледе на председничким изборима у новембру ове године. Упркос томе што је и црнкиња и женско.

Мигрантска криза достиже кулминацију и не може више да се крије од просечног америчког медијског конзумента. Тексас полако узима ствари, односно контролу свог дела државне границе, у своје руке, а велики градови попут Чикага и Њујорка више не могу да се носе са приливом нових илегалаца и криминала и болештина које доносе. То такође доприноси растућој Бајденовој непопуларности.

Геноцид уживо који израелске снаге спроводе у Гази је још један удар на популарност Бајдена и Демократске партије у целини, која је од доба Клинтонове администрације постала главни политички инструмент америчке либерал-глобалистичке дубоке државе. С друге стране, ускраћивање безусловне подршке Израелу представља један од најризичнијих и самоуништавајућих потеза које један амерички политичар може да предузме.

Рат у Украјини незадрживо хрли у правцу најгорег могућег сценарија за америчку дубоку државу – победе Русије и стратешког пораза САД, НАТО и Колективног запада као таквог. И то у изборној години у САД…

Шта чинити? Па, на пример – зашто не издејствовати неког „црног лабуда“? Неки догађај који ће бити окидач за промену ритма, за пребацивање тежишта са колосека неминовног и стрмоглавог пропадања на неки други колосек?

Да ли је терористички напад на „Крокус сити“ у Москви један такав „црни лабуд“? Наравно, амерички званичници се ограђују, не само у своје име него и у име Украјине. Али погледајмо могуће ефекте овог гнусног чина из „параноичног“ угла:

– Можда ће Русија најзад „скинути рукавице“ и кренути још оштрије и одлучније на Кијев, зарад остваривања што брже војно-политичке победе, у ком случају би Колективном западу било лакше да оправда даљу милитаризацију својих друштава и европског континента, али и слање трупа у Украјину – све зарад „заштите од руске опасности“;

– Можда ће се, пак, ускоро десити неки сличан „терористички напад“, односно „црни лабуд“ у самим САД. За то би могла да се оптужи Москва, наводно „жељна освете“ због терористичког напада који ју је управо погодио. Или, ако не Москва директно, онда неко од њених савезника из амерички-дефинисане „осовине зла“ (Иран, Северна Кореја, Сирија…). И онда би био дат повод за увођење неке врсте ванредног стања у САД, баш у изборној години, као и у изборној 2020. години.

– Можда је упозорење америчке амбасаде америчким грађанима у Москви од 7. марта да избегавају велике јавне скупове било у функцији намерног отварања карата управо да би се додатно разјарила Москва, којој је свесно дато до знања да су америчке службе знале шта се спрема, па тако највероватније и ко то спрема. Што то упозорење претвара у озбиљну провокацију, чији је циљ да изазове екстремну реакцију Москве. Баш као што је пре неколико седмица „Њујорк тајмс“ оголио непосредно учешће америчких обавештајних служби у рату у Украјини још од 2014. године. Можда је процена дубоке државе да је Бајдену потребно да буде и својеврсни „ратни председник“ да би имао озбиљније шансе да задржи фотељу у Белој кући…

Наравно, постоји и оптимистичнији сценарио, поготово у светлу брзе осуде терористичког напада у Москви од стране генералног секретара УН и Савета безбедности УН. Можда се на темељима овог брзог усаглашавања љутих стратешких противника око осуде тероризма могу изградити услови за почетак стварних преговора о Украјини. А можда ће се Москви од стране Запада прећутно дати зелено светло да брзо заврши посао против терористичког режима у Кијеву.

Нажалост, пракса установљена током протеклих деценија не даје много основа за оптимизам. Све прилике за успостављање неког новог детанта, за снижавање напетости и изградњу истинског поверења су свесно и намерно пропуштене или са индигнацијом одбијане од стране западних политичких „елита“ у пост-хладноратовском добу, упркос апелима Москве и мудријих глава у самим САД.

Реалније је очекивати неког новог „црног лабуда“ у циљу даље опште ескалације, дестабилизације и даљег заоштравања међународних односа зарад спасавања, па чак и привременог учвршћивања позиција западне дубоке државе него деескалацију. Нажалост. А било би тако добро кад би се ово предвиђање показало претерано песимистичним.

У сваком случају, искрено саучешће породицама погинулих у гнусном терористичком нападу у Москви, као и руском народу у целини.