АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Да ли је Еписког бачки повукао црвену линију око КиМ?

У емисији Првог програма Радио Београда Седмица од 15.10.2017. Епископ бачки Иринеј је изнео неколико битних ставова у вези тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, његових домета и питања КиМ уопште. Његове речи имају посебну тежину, с обзиром да је у емисији додатно представљен и као портпарол Српске Православне Цркве.

На првом месту, владика Иринеј је подржао тзв. унутрашњи дијалог – али условно, додајући да то није „најсрећнији израз јер се, како је оценио, ради о свесрпском дијалогу који је и унутрашњи и спољашњи“. Из овога произилази да је СПЦ на становишту да у тај дијалог, али и све последице и акције које из њега буду проистекле, морају бити укључени и Срби ван граница Републике Србије – у свим републикама бивше СФРЈ, као и у расејању. С обзиром да је управо СПЦ у најбољој позицији да окупи све Србе који живе ван авнојевских граница Србије, поготово у одсуству воље или жеље државе да тако нешто учини – могло би се рећи да је СПЦ практично преузела на себе и иницијативу и обавезу да обезбеди да се тзв. унутрашњи дијалог трансформише управо у онакав каквог га је владика Иринеј дефинисао – свесрпски, унутрашњи и спољашњи.

Друго, владика је рекао да се „сваки покушај решења, ‘било у правцу даљег попуштања, постепене капитулације, било у правцу одбране наших легитимних права на сопствену територију’ мора заснивати на ставу већине народа“, и да је „немогуће доношење радикалне одлуке (као што је, на пример, промена Устава) ни прелажење преко ‘црвених линија’, а да иза тога не стоји већина јер таква решења не би била животно одржива“. Другим речима, СПЦ ће инсистирати на поштовању Устава и процедуре за његову промену, односно на референдуму, што значи да неће прихватити готово решење које буде покушао да наметне било ко, па и сам председник Републике.

Треће, владика Иринеј је изнео „апсолутно убеђење да ће став у СПЦ бити јединствен и да неће бити за даље уступке по питању Косова него за сваки напор да се оно очува као део српске државе: ‘Са наше стране је већ понуђен компромис – Бриселски споразум и Заједница српских општина. То је, иако понижавајући, ипак какав-такав оквир и ништа друго до компромис. Сматрам да је максимум компромиса са српске стране већ понуђен‘”. Другим речима, СПЦ јасно истиче своју црвену линију – никакви нови уступци после Бриселског споразума. Који, узгред, ни сам није ни близу тога да буде испуњен.

Нема јачег гласа од гласа Српске Православне Цркве када је реч о Косову и Метохији, као вековног чувара Косовског завета који је у центру српског идентитета, као непролазне и неуништиве институције која је надживела и пропаст царства и државе и вишевековну отоманску окупацију, која је била центар окупљања и опстанка и образовања народа када је све друго пропадало. Стога се може рећи да су, бар што се тиче Косова и Метохије, ово међу најважнијим, ако не и најважније речи које су се ове године могле чути, а можда и неколико година уназад.

Последњи пут се јерархија СПЦ овако јасно огласила поводом КиМ 22.4.2013. у „Обраћању држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у Бриселу“ (односно тзв. Бриселског споразума, ког је владика Иринеј управо оквалификовао као „понижавајући“) од стране Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, које је потписао сам Патријарх Иринеј, а доставио управо владика Иринеј бачки. Ево како је Синод оквалификовао тзв. Бриселски споразум:

„… Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ“ тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни ‘датум о почетку преговора’, и то преговора са непознатим бројем нових услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску унију бити и формално признавање ‘независног Косова’ од стране Србије и њена обавеза да не омета добијање столице ‘Косова’ у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква-таква продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу, најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 – 1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана ако је већ била спремна да прихвати ‘максимум могућег’, који је ипак мањи од ‘минимума пожељног’ са становишта елементарног државног и националног интереса Србије…“

Овом се нема шта додати – ни као анализи, ни као дијагнози, ни као прогнози. Нажалост, недуго после овога СПЦ је, током редовног заседања Светог Архијерејског Сабора СПЦ у мају исте године, донекле релативизовала свој став, пошто је Александар Вучић, тада у својству првог потпредседника Владе, лично дошао у зграду Патријаршије да се обрати члановима Сабора и „одговара на њихова питања“.

После састанка је на степеницама испред Патријаршије, стојећи поред Вучића, владика Иринеј обавестио медије о садржају тог необичног састанка, изјављујући, између осталог и следеће:

„…Постоје разичити приступи неким питањима и сагледавање из различитих углова, али што се тиче суштине свега, апсолутно не постоји никаква разлика… по питању статуса наше јужне покрајине, по питању будућности нашег народа онде… ни Црква ни држава никада неће пристати ни на неформалну ни на формалну варијанту тзв. независног Косова…“

Такође, владика Иринеј и Вучић су се „усагласили да су гледишта Цркве и државе, иако различита у детаљима, у суштинским питањима идентична – да нема признавања ‘косовске реалности’ и да треба учинити све да српски народ остане у покрајини“.

У Саопштењу за јавност СПЦ од 4.6.2013. издатом по завршетку заседања Сабора, у делу који се односио на поменути састанак, речено је следеће:

„Ради што бољег упознавања са напорима Владе Србије и других одговорних органа државе на истом путу, Сабор је замолио г. Александра Вучића, првог потпредседника Владе, да званично посети Сабор на заседању. Том приликом, после исцрпног и искреног разговора, уз обострано разумевање и добру вољу, констатовано је да, и поред разлика у приступу појединим питањима, постоји јединство и сагласност у суштинском опредељењу за будућност српског народа на Косову и Метохији, за очување његових светиња и за интегритет Србије, што значи одбијање непосредног или посредног признавања фантомске државности Косова и Метохије ван Србије.“

Другим речима, СПЦ и Вучић су се, уз констатовање разлика у појединим погледима, а јасно је да је реч о тзв. Бриселском споразуму, недвосмислено сложили око тога да нема ни говора о непосредном или посредном признавању лажне државе „Косово“. То значи – ни признање, ни столица у УН.

После нешто више од четири године, више је него очигледно да је првобитни и једини конкретни став СПЦ о тзв. Бриселском споразуму, од 22.4.2013. био далеко утемељенији и тачнији од онога што су тврдили представници Владе Србије, на челу са Вучићем. Не само то, већ српска страна у међувремену није добила ништа, а понајмање чувену „Заједницу српских општина“, иако је направила те кључне уступке које је СПЦ оквалификовала као „потпуно повлачење институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине“ и „посредно и прећутно, али ипак фактичко признавање постојања система државне власти на Косову и Метохији независног од постојећег државног устројства Србије“.

Уз све то, најављујући свој коначни предлог за КиМ за март 2018. године, Вучић јасно најављује и своју намеру да 1) погази заједнички закључак објављен на степеницама Патријаршије 31.5.2013, да „нема признавања ‘косовске реалности’“, изјављујући да „морамо разговарати међусобно, како би наше захтеве и оно што желимо – приближили реалности“ и 2) да погази заједнички закључак Сабора СПЦ и њега лично, да нема ни посредног ни непосредног признавања тзв. Косова, изјављујући у свом већ уобичајеном, према српској историји и идентитету ниподаштавајућем тону да ће решење које он буде предложио бити „решење које је другачије од најлакших ‘решења’, као што су бусање у прса и пароле о нашој милионгодишњој територији, као и оно друго у којем траже да кажете — живело независно Косово“.

Наравно, ово није ни први ни последњи пут да је Вучић погазио сопствену реч и „заборавио“ сопствена заклињања.

Што се, пак, СПЦ, тиче, последње обраћање владике Иринеја улива наду да јерархија Цркве, упркос компромису на који је пристала у вези тзв. Бриселског споразума, па и упркос пристанку да пружи легитимитет Вучићевом „унутрашњем дијалогу“, неће ни сад, као што није ни пре више од четири године, одступити од своје црвене линије и принципа које је изнела. И више од наде – чврсто очекивање да ће Српска Православна Црква остати чврсти бедем одбране Косова и Метохије, као што је увек и била и као што мора да буде.

(Фонд стратешке културе)