АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Црна Гора се тиче целог српства

И те како имамо право да се сви, колективно, „мешамо“ у оно што се у Црној Гори дешава. Напад на нашу Цркву и светиње је напад на све нас

Колики проценат данашњих „Србијанаца“ вуче бар неке корене са територије садашње Црне Горе? Много. Можда и већина. Стога је смешно из Београда тврдити да нас се, некако, „Црна Гора не тиче“. Поготово што је тамошњи режим признао лажну нарко-државу „Косово“, чиме je починио и чини сталну, безобзирну и опасну агресију на Србију.

Такође не стоје ни слична размишљања из Црне Горе. Шта би било од Црне Горе да су сви остали тамо? Било је сасвим логично, како је Отоманска царевина слабила, да бар неки – наравно, не сви – почну да се враћају тамо одакле су њихови слободољубиви преци морали да се повуку. Али, то не значи да потомци тих повратника – а има нас и у Србији и у БиХ и у авнојевској Хрватској – не полажу право на баштину славне Српске Спарте.

СИНОНИМ СЛОБОДНОГ ДУХА
Нису се ваљда наши заједнички преци толико дуго и мукотрпно борили само да би сва покољења трајно остала у планинама у које се повукло све „што се не хтје у ланце везати“? Ваљда је коначни циљ био не само ослобођење, већ и повратак старе славе, повратак кући, на напуштене или некад поробљене просторе. Није се вековима упорно певало о изгубљеном царству, нити чувале успомене на славне српске владаре, витезове и краљевства, да би се на крају прихватило да нас Турци – али и Млечани и Аустроугари – све оставе трајно сабијене у величанственом, али тесном и недовољно плодном динарском кршу?

Јасна је била општа жеља за поновним уједињењем у једну снажну српску државу. О њој сведоче небројене песме и писанија, поготово са простора данашње Црне Горе. И нигде та жеља није била јача него на средишњем простору данашње Црне Горе. Што не значи да је у другим деловима српства била слабија. О томе, између осталог, сведоче честе буне које су избијале широм од Турака окупираних територија, као и таласи Срба који су прелазили у хришћанску Аустроугарску, бирајући статус слободних граничара уместо турске раје.

Зашто бисмо ми сада дозволили да нас, после свих тих силних прегнућа и непристајања на предају, Брозови наследници и њихови страни ментори изнова парцелишу, попут колонијалних поседа, вештачким идентитетима и границама исцртаним током владавине тоталитарног титоизма? Зашто бисмо пристајали да нам се тако лако потиру тековине петвековне крваве борбе?

Црна Гора се тиче целог српства. Без пардона. Црна Гора је са правом изборила статус синонима за српски слободни дух, непокорност, храброст и истрајност у борби. Као што је, са своје стране, Шумадија, добрим делом насељена управо са територије садашње Црне Горе, својим устанком 1804. изборила статус матице и српског Пијемонта.

Као што је, током 1990-их, Република Српска преузела улогу нове Српске Спарте, и у скоро немогућим условима, успела да се одржи и афирмише као трајни политички и међународни факат. Ко може заборавити референдум из маја 1993, када је милион Срба, „мимо целог света“, укључујући и СРЈ и Русију, одбацило Венс-Овенов план, који би распарчао Републику Српску и широм отворио врата будућој централизацији БиХ под доминацијом сарајевских исламиста? Као што се не може заборавити ни јуначки отпор народа и војске Србије НАТО бомбардовању 1999. године, док је Мило у позадини пасивизирао Црну Гору и постепено је превлачио на страну агресора.

Поента је да „дух дише где хоће“, па тако ни дух Српске Спарте није мировао искључиво на простору данашње Црне Горе. А, ако су Црна Гора и њен дух наша заједничка ствар, Српска православна црква – коју нео-титоиста Мило Ђукановић и његова партијска војска данас бестидно нападају – је то у још много већој мери.

НАПАД НА СВЕ НАС
Дакле, и те како имамо право да се сви, колективно, „мешамо“ у оно што се у Црној Гори дешава – много веће од било ког западног или другог амбасадора да чак и коментарише. Напад на нашу Цркву је напад на све нас. Не прихватамо резултате ни отоманске инвазије ни коминтерновског парцелисања историјског српског простора, тј. тезу да не треба да нас се тиче ништа што се дешава изван споља наметнутих вештачких граница између Срба и Срба.

Црна Гора и светиње које се налазе на њеној територији су наша заједничка ствар – cosa nostra језиком који се у владајућим подгоричким круговима боље разуме – баш као што су све слободне српске земље и њихове светиње ствар свих истинских Црногораца. Ко хоће себе да лиши тог народног заједништва, које је, пре свих осталих, бесмртни владика Петар II Петровић Његош овековечио – широко му поље. Али, не може отимати заједничку заоставштину.

Нека ствара неку нову, своју, о свом времену и трошку, на земљи која није натопљена крвљу заједничких предака, јунака, подвижника. Нека ствара нову Монтенегринску цркву, као што је створено на стотине протестантских секти, и нека гради нове храмове у којима ће да проповеда своју веру. Широко му поље. Још ако се повеже са неким од пребогатих америчких „ТВ-јеванђелиста“ – где ће му бити крај…

Огроман је свет, препун различитих идентитета. Има довољно простора за још један. Али, не на штету наше заједничке баштине, не на ономе што припада канонској Српској православној цркви, и што су јој генерације верника, побожних великаша и светих људи оставили. Јер, после свега, и Срби су Црногорци.