Сила са Запада се поново гомила на западним руским границама.

Да ли је на помолу повратак у 1939?

У строго војном смислу – никако. За разлику од „четвртог рајха“ у покушају (пољски вицепремијер мисли на Немачку, односно ЕУ – као и Борис Џонсон пре пет година – али је јасно да би данашња ЕУ била тигар од папира без НАТО, који би, опет, био једнако безначајан без САД), трећи је истински поседовао најмоћнију војску тадашњег доба и, услед недостатка кључног елемента нуклеарног одвраћања, био спреман да је користи у класичном смислу, као силу копнене инвазије, чак и против огромног Совјетског Савеза.

А његова војска још увек је била прожета пруским војним духом, додатно фанатизованим нацистичком идеологијом расне супериорности и предодређености за владавину светом.

Последњи руски позив

Данашњи рајх у покушају – назовимо га колективним Западом – нити има ту монолитну копнену моћ (бар не концентрисану у Европи), нити ту гвоздену пруску дисциплину, нити идеолошку фанатизованост те врсте (мада дефинитивно поседује комплекс цивилизацијске, помешан са остацима расне супериорности коју отворено не артикулише само због политичке коректности), нити такве идеале за које је спреман да колективно гине. Напротив, страх од смрти – као последица радикалне секуларизације, односно дискредитације свих традиционалних друштвених духовних темеља, па тако и вере у вечни живот – постао је можда његова најјача идеолошка потка, кључна полуга управљања не само људима већ и људском свешћу.

Плус, руска војска је, током Путиновог мандата, постала таква сила да јој колективна Европа не може парирати, а камоли Украјина, чак и уз сву западну помоћ. Тако да уопште не претерује бивши шеф израелске обавештајне службе Јаков Кедми када каже да би Русија, у случају украјинске агресије на Донбас, могла да потпуно уништи украјинску војску за пет до десет сати, без преласка украјинске границе.

Што се тиче непрестаних западних оптужби да Русија „само што није“ напала Украјину, то једноставно треба посматрати као софистициранију верзију повика „држ’те лопова“.

Ако буде било икакве агресије, то ће бити украјинска на Донбас, првенствено ради изазивања руске реакције, после чега би западна пропаганда то понудила као „крунски доказ“ руске агресије, и одлучујући аргумент за дизање својеврсног новог Берлинског зида, овог пута према истоку, првенствено ради онемогућавања консолидације евроазијског копна.

Додатно, Русија је, први пут у историји, стекла кључну војно-технолошку премоћ над колективним Западом, тако да ни тих десетак хиљада западних војних инструктора у Украјини које помиње Марија Захарова не представљају никакав фактор „обуздавања“. И то не само због тога што Руси имају највећи нуклеарни арсенал на свету, и то, по речима Сергеја Шојгуа, модернизован у степену од 89 одсто, већ и због поседовања хиперсоничног оружја којег Запад – односно Американци – једноставно нема, као што је приметио Владимир Путин у свом годишњем обраћању Министарству одбране, а недавно признао и генерал америчких свемирских снага, Дејвид Томпсон. А и нових „играчки“ попут нуклеарних торпеда Посејдон, која могу да збришу и радиоактивно затрују, на пример, целу америчку обалу.

Зашто је онда садашња криза око Украјине толико опасна да су Руси сматрали потребним да издају своје најоштрије упозорење колективном Западу, односно Сједињеним Државама и НАТО-у, од (наводног) краја Хладног рата?

Зашто су упутили два документа која многи називају ултиматумима, а заправо су последњи руски позив Американцима и њиховим НАТО вазалима на озбиљне, суштинске разговоре о колективној безбедности, разореној скоро до темеља наставком ширења НАТО-а на исток после пада Берлинског зида и многонајављиваног „краја историје“ – упркос упозорењима легенди америчког естаблишмента, попут Џорџа Кенана, архитекте доктрине „обуздавања“ СССР-а.

Питање живота и смрти

Чисто егзистенцијално, Русија се осећа угроженом размештањем система противракетне одбране у Пољској и Румунији, који могу врло лако да се претворе у офанзивне системе наоружане крстарећим ракетама „Томахавк“ надомак руских граница. Уз то, мада још не поседују активне хиперсоничне ракете, Американци нису далеко од првог размештања ракета „Тамни орао“ (DarkEagle).

Ако би се оне разместиле нпр. у Украјини, време руске реакције на њихово лансирање би било сведено, по речима руског председника, на неких пет минута, што је, у контексту нуклеарне равнотеже страха, опасно мало времена да се реагује, или да се утврди преко „вруће линије“ да ли је можда реч о инциденту или грешци.

Зато су Руси ранијих година изражавали отворено негодовање због америчког једностраног иступања из споразума о антибалистичкој одбрани из 1972. (2002) и о забрани размештања ракета кратког и средњег домета из 1987. (2019).

Ти хладноратовски споразуми чинили су кичму стратешке стабилности, као најбољи гаранти обостраног уништења у случају избијања нуклеарног рата, односно као кључни фактор одвраћања од започињања нуклеарног рата.

И зато су Руси, када су видели да их нико не слуша, кренули у темељну, масовну војну обнову, схватајући да су поново, слично ситуацији уочи Другог светског рата, суочени са непријатељем који има амбицију да стекне такву војну премоћ да може да диктира услове, па чак и захтева њихову капитулацију.