АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Борба за поредак заснован на слободи уместо на „правилима“

Није довољно више се залагати само за одбрану међународног права, већ и за ширење идеје ослобађања од западног неоколонијалног поретка

Опште је познато да данашњи неоколонијални Запад руши међународноправни поредак заснован на Повељи УН пропагирањем тзв. поретка заснованог на правилима. Којим правилима? Па оним која одговарају прагматичним западним интересима тренутка, а која могу да буду замењена новим кад год им истекне рок употребе.

А ко одређује кад је истекао рок употребе и како ће изгледати та нова правила? Наравно –Запад.

С друге стране имамо остатак света који се, у највећој мери, залаже за очување послератног поретка у чијем центру су УН. Проблем је у томе што се на тај поредак повремено позива и Запад – кад то одговара интересима главних западних сила. Као на пример у случају Украјине – али не и у случају Србије, кад је реч о поштовању територијалне целовитости земаља.

Или у случају Украјине, али не и у случају Нигера, кад је реч о принципу немешања у унутрашње послове других. Сећамо се како је почетком фебруара 2014. Викторија Нуланд осванула у Кијеву, све са колачићима које је делила демонстрантима, и подржала насилну промену тадашње власти. А сећамо се такође да је пре само неколико дана ишла у Нигер – али не да би подржала свргавање легално изабраних власти, већ да тражи враћање на власт свргнутог председника.

Можемо да поредимо и украјинску и кубанску кризу. Када су сазнали за совјетске планове да се на Куби разместе нуклеарне ракете, Американци су били спремни да покрену нуклеарни сукоб како би то спречили. Међутим, када је Русија последњих година инсистирала на томе да је за њу безбедносно неприхватљиво да Украјина поседује могућност размештања нуклеарног оружја на својој територији, западни лидерчићи су је малтене исмејали, позивајући се на „суверено право“ Украјине да ради шта јој је воља на сопственој територији.

У Босни и Херцеговини, чију „сувереност“ оне наводно бране, западне силе инсистирају на останку колонијалног управника званог високи представник, па чак и ако је нелегалан – што Кристијан Шмит и јесте. Као што и инсистирају на останку троје страних судија у Врховном суду БиХ. С друге стране, „ауторитарна“ Русија тражи затварање канцеларије високог представника, као и одлазак страних судија.

Реторичко питање: шта је ближе класичном схватању демократије?

Западно лицемерје је више него јасно и не мора се објашњавати. Проблем лежи у томе што Запад оваквим приступом задржава иницијативу, док су легалисти попут Руса, Кинеза, Срба и Глобалног југа стално у дефанзиви, осуђени на реаговање уместо проактивност. Нема разлога да тако и остане.

У Африци је покренут други, надајмо се и коначни процес деколонизације. Према речима младог лидера Буркине Фасо, изречених на недавном самиту Русија-Африка у Санкт Петербургу, млади Африке желе да поврате контролу над сопственим животима, а афричке земље над својим природним богатствима. У том кључу, и његова земља и Мали су подржале преврат у Нигеру, без икакве апологетике или правдања. И то је прави пут у садашњој међународној џунгли.

Шта вреди „демократска“ фасада под контролом западне олигархије, односно дубоке државе? Шта вреде „суверенитет“ и територијална целовитост под (нео)колонијалном управом?

Као што колективни Запад настоји да своју борбу за глобално успостављање неоколонијалне олигархијске владавине представи под фирмом борбе за успостављање „либералне демократије“, односно као глобалну борбу „демократије“ против „аутократије“ – тако би и остатак света, предвођен Русијом и Кином, могао да успостави супротан идеолошки модел глобалне борбе за слободу против новог западног колонијализма. Неку нову идеологију ослобођења.

Можда ове две силе нису спремне да тако нешто отворено формулишу, бар не у ово време, али је јасно да имају симпатије за такве тежње. Уосталом, да није тако, Кина би се на самом почетку придружила западним осудама Русије за „агресију“ на Украјину, а Руси би листом осуђивали пучеве у афричким земљама.

У нашем, српском случају, без напуштања начелног залагања за поштовање УН начела територијалне целовитости, могу се, под заставом борбе за деколонизацију, односно ослобођење, учинити неке капиталне ствари:

– прогласити окупацију Косова и Метохије од стране неоколонијалних НАТО сила, а у исто време наставити се позивати на Резолуцију 1244;

– јавно одбацити Кристијана Шмита као нелегалног и нелегитимног високог представника и одбијати сваки састанак са њим;

– јавно прогласити ништавим кривичне процесе против оних који Шмита не признају;

– захтевати одлазак страних судија из Врховног суда БиХ;

– тражити одштету за последице НАТО агресије на СРЈ 1999. године;

– јавно захтевати престанак мешања западних амбасадора у избор нове владе Црне Горе и њено потоње деловање.

Такође, треба бити свестан и покренути отворене расправе о томе да питање у вези са избором између приклањања западном једнополарном и приклањања мултиполарном блоку није само питање пуке економске рачунице, већ и јасан избор између западних неоколонијалних ланаца, давоског тоталитаризма и богоборства с једне стране, и мултиполарног савеза суверених држава, вредности, традиција и вера са друге.

Са оваквим приступом, отвара нам се простор да будемо проактивнији и на Косову и Метохији, и у Републици Српској, и у Црној Гори, и да се од објекта претворимо у субјекат међународних односа.