АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Америка и питање моралног кредибилитета

Сигурно се желудац многима преврнуо на вест да је Метју Палмер именован за америчког изасланика за изборне реформе у БиХ.

Није ствар у личности – могли су Американци да именују било кога, и опет би била иста реакција. Бар код писца ових редова. Јер, после начина на које су спровели последње председничке изборе у својој земљи, Американци је требало да се покрију ушима, а не да глуме велике апостоле демократије у туђим земљама. То, међутим, нису они.

Само (нека ми не замере читаоци, али мислим да је овде лични тон релевантан за тему) не могу да прихватим и даље – нити сам икада могао да прихватим од повратка у земљу – да смо то ми. Односно да политичари који нас представљају прихватају да им представници најагресивније земље на свету, шампиона злочиначког деловања, држе лекције о било чему.

И они и њихови НВО плаћеници.

Ако је, из разноразних разлога, некима и даље тешко да појме разорне и погубне последице америчке спољне политике у постхладноратовском времену, а поготово у 21. веку – ево једне мини-студијe случаја која се односи на Авганистан, односно на један сегмент америчке агресије на ту земљу.

Грижа савести

Крајем јула ове године, један бивши припадник америчке Националне агенције за безбедност – НСА – осуђен је на 45 месеци затвора за одавање државних тајни. Наиме, кренувши стопама Асанжа, Сноудена и Челси Менинг, 33-огодишњи Данијел Хејл је, опхрван грижом савести, објавио поверљива америчка документа о злочиначком америчком програму убијања људи дроновима, у којем је и сам учествовао.

То да је Хејл потомак чувеног америчког револуционарног хероја Нејтана Хејла – који је, пре него што ће га Британци обесити за шпијунажу, пркосно изјавио да му је жао што има само један живот да да за отаџбину – само говори о размерама америчког пада и недостојности да се та земља поставља као судија било коме другом на земаљској кугли.

Попут свог славног претка, и Данијел је дао инспиративан говор суочен са казном у судници, рекавши, између осталог, да је „било неопходно раскринкати лаж да нас ратовање дроновима чини безбедним, да су наши животи вреднији од њихових… Овде сам зато што сам украо нешто на шта нисам имао права – драгоцени људски живот. Нисам могао више да живим у свету у којем се људи праве да не виде да се неке ствари догађају…“

Процењује се да су, од 2004. године до данас, амерички дронови под контролом америчке војске и ЦИА, усмртили између 9.000 и 17.000 људи широм света, укључујући и до 2.200 деце. По Хејловим речима, „у ратовању дроновима деси се да су девет од 10 убијених невини… морате да убијете део своје савести да бисте радили свој посао“.

Најновији пример овог чудовишно дехуманизованог убијања је убиство десеторо цивила у Кабулу 29. августа, укључујући седморо деце из исте породице, у наводном покушају ликвидације ИСИС терориста. Као и обично, из Вашингтона су упућена „извињења“, али ће, изгледа, упркос захтевима нових авганистанских власти да Американци одговарају не само за то, већ и за убиства свих цивила у тој земљи у последњих 20 година, једини који ће стварно бити кажњен бити човек који је разоткрио цео тај амерички удружени злочиначки подухват.

Хејл је, образлажући судији свој поступак, ручно написао писмо које би свако ко иоле влада енглеским требало да прочита. Оно почиње илустративним цитатом америчког адмирала Џина Ларока из 1995: „Ми сада убијамо људе а да их никад не видимо. Сада притиснете дугме са даљине од више хиљада миља… Пошто се све то ради даљински, нема гриже савести… А онда се тријумфално вратимо кући.“

Сам Хејл у писму отворено говори о свом посттрауматском стресном поремећају и депресији, узрокованим тиме што је лично видео последице удара дронова на људска тела у Авганистану. Али, још више тиме што је најзад схватио да је „тај рат био врло мало повезан са спречавањем да се тероризам пресели у Сједињене Државе, а много више са профитима произвођача оружја и тзв. одбрамбених подизвођача…  У најдужем, технолошки најнапреднијем рату у америчкој историји, плаћеника под уговором је било два пута више од војника у униформи, а њихове плате биле су и до десет пута веће“.

Овај део Хејловог писма се иначе савршено поклапа са изјавом Џулијана Асанжа из 2011. да је „циљ да се Авганистан искористи за прање новца америчких и европских пореских обвезника кроз Авганистан, у џепове транснационалне безбедносне елите. Циљ је бескрајни рат, а не успешан рат“.

Морални пад

Да подсетимо, Американци су напали Авганистан после 11. септембра 2001, под изговором да се у тој земљи крије Осама бин Ладен, човек који је одговоран за напад на Светски трговински центар. Талибани су тада тражили од Американаца да им пруже доказе да је Бин Ладен починилац пре него што га изруче. Наравно, уместо доказа уследила је агресија.

Сам Бин Ладен је, у интервјуу за Ал џазиру неколико дана касније, одбацио оптужбе да је организовао тај напад. Који би истински терориста демантовао своје учешће у најспектакуларнијем терористичком нападу у историји да је иоле имао везе са истим?

Али Вашингтону је само требао изговор за наставак британске „велике игре“ везане за контролу кључног евроазијског чворишта – а и за поновно покретање производње опијумског мака. И није само реч о Авганистану. Писац ових редова више пута је у медијима у протеклих десетак година цитирао сведочење Веслија Кларка о томе шта је чуо у Пентагону у данима и недељама после 11. септембра 2001. Укратко, већ је постојао спреман план да се нападне седам држава у наредних пет година – Ирак, Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран.

Другим речима, постоји лично сведочење једног (бар у САД) угледног пензионисаног генерала о америчком плану за агресију против више земаља, односно злочин против светског мира. И, као и у случају злочиначке агресије на СРЈ, парафразирајући чувени немачки документарац – почело је са једном лажи.

И сада, знајући све ово – а неки од нас и много више – треба да прихватимо америчке „добре услуге“ мешања у наше ствари… Да прихватимо да нас представници једне земље, која је оличење удруженог глобалног злочиначког подухвата, „уче“ било чему или, још горе, да нам држе моралне придике. Само зато што су се самопрогласили за „демократе“ треба да прихватимо да су „добри“, тј. бољи од нас. Или зато што, као неки од њихових мушких амбасадора, имају „мужеве“ и сигнализирају врлину махнито машући заставама дугиних боја – само да се домороци не би досетили свих злочина које су починили и настављају да чине (само) у овом веку.

Још један детаљ из Хејловог писма судији говори о степенима америчког моралног пада и о томе ко нам се намеће као светски „доброчинитељ“. При крају Хејл описује сцену у којој су га колеге са посла позвале на дружење и „зближавање“, које се састојало од уживања у архивским снимцима удара дроном на људе неколико хиљада миља далеко, у „призорима последњих тренутака живота људи без лица“. То се у тим круговима популарно назива „ратном порнографијом“, и редовно се упражњава.

Ако наставимо да прихватамо да нам представници овако болесне и злочиначке „цивилизације“ држе лекције и арбитрирају (кад су питали Гандија шта мисли о западној цивилизацији, он је одговорио да звучи као јако добра замисао) – односно ако у наше име то наставе да раде политичари – онда смо заслужили све што од њих будемо и добили.

Чак је и чувени пуковник Курц из „Апокалипсе данас“, у сјајном тумачењу Марлона Бранда, свестан да је и сам окрвавио руке до рамена у џунглама Вијетнама, знао с ким има посла када се запитао, мислећи на своје претпостављене – „Како се то назива када убице оптуже убицу?“ И, затим, сам себи одговорио: „Лаж“.