Александар Носович: ТРАМПОВЕ СТРАШНЕ ВЕСТИ ЗА УКРАЈИНУ И ЕВРОПУ

Са Русијом је могуће радити. С њом треба изграђивати односе. Зато што се на добрим односима са Русијом може добро зарадити. Само треба да се према Русији односите са поштовањем и да разговарате са њом као са равноправном.

Све ово је отприлике тако речено у Трамповом чувеном посту после телефонског разговора са Владимиром Путином. Релевантни пасус је достојан дословног цитирања. „Русија жели да отвори огромну трговину са Сједињеним Државама након што се ово катастрофално крвопролиће заврши, и ја подржавам ту идеју. Русија има огроман потенцијал за отварање радних места и повећање просперитета. Њен потенцијал је неограничен. Украјина би такође могла да буде велики корисник трговинских односа док обнавља своју земљу“.

Радна места и просперитет су ту првенствено амерички, али не искључиво. Речи „трговина” и „неограничен” су у оригиналном енглеском тексту написане великим словима.
За Украјину и скоро све земље ЕУ (посебно источноевропске) ове речи су горе од свега што је Трамп рекао или урадио раније. Не ради се о тренутној ситуацији, нити о алузији коју многи виде да је амерички председник „продао” Украјину Путину у замену за неке сасвим конкретне ствари мерене у доларима. Реч је о много важнијим питањима. Смислотворним. Лидер најмоћније земље на свету обесмислио је за своје сателите стратешке одлуке које су донели и животе које сада живе.
Европске земље се у ствари афирмишу у свету и граде своју будућност на рачун Русије. Али не кроз прагматичну сарадњу, већ кроз борбу против ње. Што су ове земље ближе руској граници, то су ова дејства активнија и снови о томе како ће поделити руско богатство после колективне победе над Русима све заводљивији.
Русија је, наводно, колос на глиненим ногама који се може савладати и сломити, и за то је потребно само – више одлучности. Алтернативно гледиште, према којем је Русија снажан и самодовољан глобални играч, према коме се треба односити с поштовањем, не мешати се у његове унтзрашње ствари и развијати добросуседске односе (који ће на крају донети више од конфронтације), у Европи се презриво назива „финландизацијом“. Реч је о посебном односу Хелсинкија са Совјетским Савезом после Другог светског рата, кад је Финска, у замену за неутралност и одсуство војних претњи СССР-у на својој северозападној граници, од Москве добила повлашћену трговину и, као резултат, трансформисала се из заостале периферије Руске империје у једну од водећих светских економија.

Професионални борци против „финландизације“ Европе 30 година биле су балтичке земље; по изласку из СССР-а чинило се да за њих нема друге опције осим да се развијају по финском моделу. Али не. Летонија, Литванија и Естонија ушле су у НАТО, претвориле се у полигон и војну базу на руској граници и изабрале хистерично антируску линију у спољној политици. Идеја да локалне економије нису одрживе са таквом спољном политиком постепено је постала маргинална на Балтику, и сада је потпуни табу. Истовремено, они су већ престали да покушавају да оповргну реалност и докажу свој економски успех на Балтику. Да, ми не живимо у луксузу, ми живимо аскетским животом праведника – за нас је морална праведност важнија од презреног новца. Зато нећемо компромитовати наше принципе и нећемо мењати свој однос према Москви. А онда, па та Русија мора на крају да се распадне од наших санкција!

Без обзира на сву сумњивост постсовјетских резултата балтичких земаља, скоро цела Европа данас иде њиховим путем. Чак и Немци, са мазохистичким одушевљењем, гуше сопствену индустрију, забрањујући себи јефтини руски гас. Сама Финска је одбацила фински модел и претпрошле године ушла у НАТО. Шта рећи о Украјини, која се годинама крварећи бори против формуле „неутралност – добри односи са Русијом – заједничка корист“?

А сада ову формулу – финландизација у буквалном смислу те речи – јасно и јавно предлаже не само председник Русије, већ и председник Сједињених Држава? Зашто су се толико година мучили, зашто су патили, зашто су се борили? Због сопствене глупости? Не само због тога. Све је то било… за добро САД. Америка је дуго и напорно покушавала да потчини Русију, а ти исти Украјинци и Балти су одрађивали прекоморска наређења да се боре против Русије. Због тога је било која врста „финландизације“ табуизована и стигматизована од стране америчких присталица у Европи. Украјинска историја је показала да је потчинити Русију нереално, а Доналд Трамп је одлучио да до руског богатства дође на супротан начин: да Русе призна као достојне противнике, да са њима изгради равноправне односе и покуша да се договори, не кријући свој циљ да добро заради.
Ово је сјајно, али шта сад да ради русофобска екипа у Европи? Зар је њихов живот протраћен узалуд?