Украјина би могла постати чланица Европске уније пре 2030. године, оцењује ових дана председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. На страну то што још увек не знамо како ће изгледати мировни споразум о окончању сукоба у овој земљи, нити да ли ће се доследно примењивати „посткипарски” принцип, спочитаван често Републици Србији у погледу Косова и Метохије, да ЕУ више неће примати у чланство државе са нерешеним територијалним питањима.

Немамо увид у перцепцију Украјинаца о томе да ли ће се очекивања Фон дер Лајенове обистинити, али четврт века од почетка „европског пута” 2000. године и деценију од формалног почетка преговора о приступању, свега пет одсто грађана Републике Србије види 2030. годину као ону у којој ће наша држава постати чланица ЕУ. Анкета јавног мњења, спроведена у оквиру научног пројекта „Компас – Допринос модерним партнерствима: процене односа Републике Србије са ЕУ и са Кином”, показује да 63 одсто испитаника сматра да Србија неће никада ући у ЕУ, док још 12 одсто очекује да ће се то десити до 2050. године. Дакле, за три четвртине испитаника ЕУ је практично недостижан циљ, желели они да стигну до њега или не.

Независно од анкете пројекта, који реализују Институт за међународну политику и привреду и Институт друштвених наука у оквиру Фонда за науку Републике Србије, интерпретације овог резултата могу да варирају у зависности од (гео)политичког и идеолошког погледа. За једне је то последица дугогодишње политике условљавања Србије, оркестрирања „једностраног проглашења независности Косова”, урушавања надлежности Републике Српске или покушаја стварања раздора са Руском Федерацијом. За друге је то последица „аутократског” деловања, дезинформација, унутрашње корупције и спољног „малигног утицаја”. Трећи говоре о унутрашњој кризи ЕУ и недостатку политичке воље услед „умора од проширења”. Међутим, општи је консензус да је за 10 година процеса приступања резултат и више него танак, да су реални проблеми нагомилани, а напредак скоро па укочен.

У таквом контексту не изненађује што је поглед грађана Србије окренут ка актерима чији су ставови често у супротности са либерално-демократским „главним током” Европске уније. На упит о ставовима страних лидера према Републици Србији најпозитивније оцене добио је премијер Мађарске Виктор Орбан (54,5 одсто позитивних, 34,1 одсто неутралних ставова), а ова земља се сматра и највећим пријатељем у региону (за 37,1 одсто испитаника, испред Румуније за 26,4 испитаника). На другом месту се нашао председник Руске Федерације Владимир Путин (45,6 одсто позитивних, 36,9 одсто неутралних), чија земља, по анкети, највише доприноси одбрани националних интереса и територијалног интегритета Србије (за 45,3 одсто испитаника, испред ЕУ за 18,4 одсто и Кине за 14,8 одсто). На трећем месту је председник Народне Републике Кине Си Ђинпинг (44,8 одсто позитивних и 41,5 одсто неутралних), чија држава добија најпозитивније оцене по питању политичке и економске сарадње са Србијом у последњих 10 година.

За разлику од њих, кључни актери Европске уније добили су изузетно негативне оцене. Француски председник Емануел Макрон има 10,4 одсто позитивних, а 48,5 одсто негативних. Досадашњи немачки канцелар Олаф Шолц је прошао најгоре, са чак 66,3 одсто негативних и свега 1,9 одсто позитивних оцена, али ништа боље није оцењена ни његова сународница на челу ЕК, Фон дер Лајенова, са 61,2 одсто негативних и 5,1 одсто позитивних. Ова тројка је, иначе, међу главним протагонистима кључних догађаја из односа Србије и ЕУ у 2024. години, од меморандума о стратешким сировинама (литијум), преко куповине француских „рафала”, до одбијања зеленог светла за отварање Кластера 3.

Резултати анкете ипак показују нијансиране ставове.

Када се саберу „веома добре” и „добре” оцене о сарадњи са Србијом у последњих 10 година, Кина има 18 одсто предности у односу на ЕУ (53,5 одсто наспрам 35,3 одсто). Међутим, иако су Србија и Кина 2024. године званично унапредилe однос до нивоа „изградње заједнице Кине и Србије са заједничком будућношћу у новој ери”, испитаници не сматрају да Београд и Пекинг имају „челично партнерство” – свега 25 одсто се, у већој или мањој мери, слаже са овом формулацијом. За највећи број (56,7 одсто) Кина је за Србију „важан економски партнер, али недовољно политички ангажован и културолошки недовољно близак”.

Европска унија је за највећи број испитаника (38 одсто) „важан економски партнер, али поставља неприхватљиве политичке услове, док су неке вредности које промовише ЕУ проблематичне”. За 24,5 одсто испитаника чланство у ЕУ „апсолутно” јесте „стратешки спољнополитички циљ”, док за 32,2 одсто то „уопште није”. На питање о томе да ли би као кандидат за ЕУ Србија требало да се усклади са санкцијама против Руске Федерације, две трећине испитаника је одговорило негативно (66,1 одсто), док је нешто више од четвртине одговорило позитивно (27,2 одсто).

Занимљив је и случај САД. Бивши амерички председник Џозеф Бајден је на питање о односу према Србији добио свега 1,5 одсто позитивних оцена, а 69,6 одсто негативних. С друге стране, Доналд Трамп (у време анкете председнички кандидат) је имао 15,1 одсто позитивних, 24,8 одсто негативних и 60,1 неутралних оцена. Очекивања су да би, у светлу напора за решавање украјинског сукоба, Трампов рејтинг данас био позитивнији, што би могла да потврди и наредна анкета у оквиру пројекта „Компас”.

Ако су песимистични по питању чланства у ЕУ, како грађани виде положај Србије за 10 година? Преко половине испитаника (56,2 одсто) сматра да ће Србија имати исти статус као и данас. Једна петина (19,9 одсто) очекује да ће Србија постати чланица БРИКС-а. Иначе, на питање о томе да ли очекују да ће Србија једног дана постати чланица ове организације, 36,2 одсто је одговорило позитивно, а 50,6 одсто негативно. За 11,9 одсто испитаника, Србија ће у наредној деценији постати чланица ЕУ али остати војно неутрална, док свега 8,8 одсто сматра да ће она постати чланица и ЕУ и НАТО-а.

На питање о томе коју државу виде као „доминантну светску суперсилу” у 2030. години, 45,9 одсто је одговорило да ће то бити Кина. На другом месту су САД са 32,5 одсто, испред Русије са 12,7 одсто и Индије са 3,6 одсто.

Европскa унијa је на зачељу листе и избор свега 1,7 испитаника. Премало за деценију „геополитичке Европске комисије” Урсуле фон дер Лајен.