Александар Лукић: Постистина и наше време

Објашњавајући избор израза „постистина“ за реч године 2016. године, Каспер Гретвол, шеф уредништва Оксфордских речника, изјавио је да тај избор „одражава годину у којој је доминирао политички и друштвени дискурс набијен емоцијама“ и да је „подстакнут успехом друштвених медија као извора вести и све већим неповерењем у чињенице које нуди естаблишмент“.

Показало се да у јавном дискурсу заиста нису примарне, а ни посебно важне – чињенице, већ емоције, лична уверења и интерпретације чињеница или моћ уобразиље и креације. Постистинска слика света није кореспондентна стварности по аристотеловском принципу Adequatio rei et intellectus. Чувена Аристотелова теорија истине подразумевала је управо адеквацију онога што је ствар (rei) и онога што је разумска представа ствари (intellectus).

Истина је у том погледу оно што одговара стварности, тј. истинит говор значи – рећи за оно што јесте да јесте, а за оно што није да није. Све ово је блиско нашим здраворазумским интуицијама и тешко је тврдити супротно, тј. рећи да истина не треба или не мора да одговара стварности, иако су то неке теорије истине покушавале, као на пример амерички прагматизам кроз плурализам истина.

Међутим, у чему је онда проблем? Откуд простор за постистину која заобилази коресподентност речи и ствари?

Одговор је једноставан. Постистина се представља као истина. На делу је пост-чињенична манипулација чији се циљ налази у сфери интереса отуђених елита које могу да буду и економске и политичке и националне и транснационалне. Народ и општи интерес, као и његове емоције, инструментализују се у сврху остваривања тих интереса.

Бројни примери манипулације народним осећањима могу да се пронађу у ближој и даљој историји и пре него што је и скована реч „постистина“.

Током проглашене пандемије покренути су процеси који су далеко превазилазили медицински оквир, иако се све време у званичном наративу инсистирало на бризи за народно здравље. Кроз постистинску „бригу о здрављу“ покренути су процеси који се односе на функционисање друштва у целини (образовање, наука, култура, економија, спорт и др.). Res publica која се успоставља од Француске револуције, тј. држава као јавна ствар, у доброј мери престаје то да буде, а на њено место долази res pandemica као глобална транзиција (пандемизација) са циљем успостављања новог стања ствари – тзв. нове нормалности. Моћ разума и просвећивања дигитализује се и сели у сферу друштвених и других мрежа.

Ново нормално подразумева неке тоталитарне и неофеудалне моменте у погледу значајног ускраћивања различитих права и слобода, пре свега права на кретање. Нове пароле и симболи односе се превасходно на социјално дистанцирање и уздржавање од традиције (поздрављање лактањем и песницама уместо руковањем, на пример) и сл, који су у значајној мери супротстављени вредностима слободе, једнакости и братства као обележјима грађанског друштва. Све то укључује разне облике надзора и присилних медицинских третмана.

Коментаришући све што се дешава откако је проглашена пандемија 11. марта 2020. године, Д. Енгелс је написао да је у питању највећи лом у историји Запада од краја Другог светског рата.

Стање Запада он описује, чини се с правом, као опадање које има велике сличности са периодом касне републике Старог Рима. У темељу те сличности он види недостатак идентитетских чинилаца и раскид са традиционалним идеалима, што блокира сваку смисаону концепцију будућности. Ш. Зубоф, са друге стране, у књизи „Доба надзорног капитализма“ ново друштво у настајању именује на прави начин, испитујући како дигитализација и технолошки напредак бивају злоупотребљени, а народ претворен у обичну сировину.

Духовна деструкција западног света је неминовна, уколико се са тим настави. Ипак, западни ум тежи да своје вредности и циљеве наметне читавом свету. Државе које покушају да се одупру притиску, силом се приморавају на послушност. Примена силе оправдава се увек позивањем на неко добро – демократију, људска права и слободе.

О томе најбоље сведочи и актуелни пример са Украјином. Побуна против легално изабране власти 2014. године, изазвана је сувереном одлуком те власти која није била по вољи Западу. Они који руску операцију која је почела у фебруару 2022. године означавају као руску агресију, по правилу напад на СР Југославију 1999. године неће назвати агресијом, већ хуманитарном интервенцијом итд.

У исто време када брани суверенитет Украјине, Запад прима Косово у Савет Европе, међународну организацију чији је један од основних циљева постојања унапређење владавине права. Председник Србије одговорио је на то амандманом на Декларацију која се тиче територијалног интегритета Украјине, Грузије и Молдавије. Амандманом се на понуђени текст додаје „и свих осталих чланица Савета Европе“. Шах мат. Савет Европе одбио је амандман који се не одбија, чиме се показало да је један глас јачи од свих осталих (45) заједно.

Негде у исто време (случајно или не) у Београду су после трагичних догађаја који су нас задесили почетком маја, покренути протести „против насиља“. Незадовољство народа и легитимно право на протест, међутим, опет је постистински, уместо у правцу туговања и тражења истинских узрока, усмерено ка остваривању дневнополитичких циљева. Тако су недужни страдалници страдали још једном. Под маском борбе против насиља над њима је извршено и политичко насиље. Пијетет према жртвама скоро потпуно је нестао.

Критички став о постистини по правилу се оцењује као неодговоран, непристојан и чак узнемирујући за „примерне“ грађане. Онај ко слободно мисли и своје мишљење јавно изрази често ће бити суочен са „стручним“, али и политичким притиском. Тада се појављују идеолошки „стручњаци“ који ће га оспоравати као платоновски пећински људи онога што је, као Сократ, изашао из пећине, сагледао сâмо Сунце као највишу идеју добра и сазнавши истину, покушао о томе да их обавести. Сократ је управо због таквог деловања осуђен пред атинским судом 399. године пне.