Александар Лукић: Европска унија и њена прикљученија

У Европској унији одржани су парламентарни избори који су показали оно што се и очекивало. Национално усмерене снаге ојачале су и добиле највише гласова у Француској и Немачкој као главним државама, али и у многим другим. Владајуће партије у ове две земље изгубиле су легитимитет, а француски председник Емануел Макрон одлучио је да распусти парламент и распише изборе који треба да се одрже 30. јуна и 7. јула. Очекује се да ће на изборима победити Марин ле Пен са око 34 одсто гласова, док би Макронова коалиција Заједно освојила тек 22 одсто.

Да ли ће председник Националног окупљања Жордан Бардела, 28-годишњи етнички Италијан као кандидат за премијера, то и постати, тешко је прогнозирати, али можда је Макронов маневар усмерен у том правцу. На то наводе његове изјаве (1) да Француска не жели да буде вазал Сједињених Америчких Држава, већ равноправни савезник и (2) да Европа може да умре. Томе у прилог могу се навести и његова посета Пекингу и Сијева посета Паризу. Деголовско усмерење Француске у будућности Макрону ће бити лакше да остварује у сарадњи с Барделом као премијером.

Што се тиче Немачке, о изборима нема ни помена, иако је у сличној ситуацији као и Француска, али то није необично с обзиром на политичку зависност од Вашингтона која је неупоредива у односу на Француску. Немачкој није дозвољено ни да има устав као конституцију већ само Основни закон (Grundgesetz für die Bundesrepublik Deutschland) као његов еквивалент. Последња конституција, тј. устав који је Немачка имала, био је Вајмарски устав донет 1919, а који је Хитлер укинуо 1933. године.

Занимљиво је да је до 1979. парламент Европске уније био састављан од делегата које су бирали национални парламенти. Свака држава и тада је имала своју квоту у складу с бројем становника. Дакле, до тада, на нивоу Европске уније која се тада назива Европска економска заједница, владао је делегатски систем. Да подсетимо, у исто време у социјалистичкој Југославији такође влада делегатски скупштински систем.

Поставља се питање, зашто се престало с тим принципом. Одговор се можда крије у томе да је Европска унија пројектована као федерација која би имала сопствени идентитет и легитимитет као наднационална творевина. Управо у том наднационалном принципу, донекле парадоксално, крије се њен бирократски карактер, а “кључ за разумевање суштински недемократске природе Европске уније лежи у самој логици скривеног европског федерализма. [А] демократски дефицит иманентан је уставној и институционалној структури ове федерације у настанку, чија политичка недовршеност представља кључан елемент стратегије њених идејних твораца” (Б. Ковачевић “Скривени федерализам”).

Европска унија првобитно је била Европска заједница за угаљ и челик (1951), а потом Европска економска заједница (1957). Иако је заједница за угаљ и челик настала удруживањем само шест европских земаља – Белгије, Холандије, Луксембурга, Италије, Немачке и Француске, присвојен је назив “европски”, а не “западноевропски”, што би било прикладније. И у том именовању видело се да су аспирације савеза да себи по принципу “корак по корак” придружи и друге европске земље, укључујући и тада социјалистичке земље које су припадале другом блоку, познатом као Савет за узајамну економску помоћ (СЕВ), основаном 1949. године.

Главни промотер те идеје био је неко ко није етнички Француз већ Немац с француским држављанством Роберт Шуман, који се слави као творац те заједнице и родоначелник уједињене Европе, али не онако како је то видео Де Гол – од Лисабона до Владивостока у сарадњи с Русијом већ против Русије. Када је Шуман, као председник француске владе, потписао споразум о угљу и челику, то је превасходно имало значај за војну индустрију, уз повезивање Француске и Немачке у фронту против Совјетског Савеза, тј. Русије. Томе су се оштро супротстављали деголисти, али су остали у мањини.

Шуман је иначе припадао групи која је промовисала тзв. социјално католичанство, а према којем су Срби заступници “пропалог руског деспотизма у Европи”. У складу с тим сматрали су да да је краљ Александар владар источњачког карактера који угњетава прозападне народе у Југославији. Тражили су да се врати уставни режим, а краљевина федерализује и тако укине копија руског царистичког режима, како су они процењивали тадашњи југословенски систем.

Шуман се противио идеји српског јединства и критиковао било какво негирање историјских и етничких граница и посебности, заступајући став да Срби у Србији и Срби изван Србије нису исто у идентитетском смислу. У својим ставовима нарочито се ослањао се на ставове Хрватске сељачке странке Стјепана Радића и Влатка Мачека (Види о томе: С. Сретеновић, Француско српски односи у 19. и 20. веку).

Ако се имају у виду такви ставови “оснивача” Европске уније, може се објаснити и став Европске уније о српском питању приликом разбијања социјалистичке Југославије и касније у постсоцијалистичко време све до данас, о питању Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе. Све што бирократија Европске уније чини, уклапа се у основне ставове њеног оснивача. И докле год Србија не прихвати став да Срби из Србије нису исто што и Срби изван Србије, при чему су, наравно и Косово и Метохија изван, неће бити примљена у ту организацију и против ње ће се водити хибридни ратови.

Међутим, историјски процеси су променљива категорија. Европска унија налази се у великој кризи која је започела брегзитом, тј. изласком Велике Британије из тог савеза што га је оставило као крњу Европску унију која упркос томе и даље користи енглески језик као службени. Та чињеница много говори о њеном политичком статусу и односима зависности. Криза се интензивирала с почетком Специјалне војне операције. Показује се да шумановски пројекат који хоће да уједини Европу тако што ће изопштити или дезинтегрисати Русију, а такође и Србију коју види као њену копију, дугорочно нема перспективу.

Деголовска идеја могла би поново да оживи после ових француских избора и почне да гради Европу суверених нација која би и Србију и Русију видела као историјске државотворне народе у своме саставу.