Александар Лукић: Бициклима до „султана“ у Стразбуру

© Radule Perisic/ATAImages

Маја 1968. године у Паризу је одржана међународна конференција поводом сто година од објављивања Марксовог Капитала, на којој је учествовао и професор Михаило Марковић. У исто време у Паризу су буктале студентске демонстрације. На улицама Париза водио се прави мали рат. Игром судбине и сам је постао њихов учесник. Док се враћао у хотел после заседања конференције, угледао је повећу групу младих људи која је трчала према њему, а коју је јурила полиција. Испрва је одлучио само да настави да хода и да се не меша. Међутим, један од младића довикнуо му је: „Бежите, пребиће Вас! Они не истражују ко је случајни пролазник, а ко је демонстрант“. Професор, видећи да није шала, поче и сам да бежи:

„Тренутак касније већ сам видео да полицајци, без речи, бесомучно обарају пендрецима сваког ко се нађе пред њима… Окренуо сам се и потрчао за масом што сам брже могао“. (Марковић, 2008, Јуриш на небо)

Председник Француске у то време био је Шарл Де Гол. Није хтео да хапси Сартра, који је био један од најактивнијих побуњеника, али према студентима који су му тада скандирали: „De Gaule – assassin, De Gaule – assassin! (Де Гол – убица!)“ био је бруталан. Данас се велики аеродром у Паризу зове „Шарл де Гол“, а он се сматра једним од највећих државника двадесетог века.

Непуних месец дана касније, почетком јуна те 1968. године и код нас су избили студентски протести, са врло јасно израженом идејом о „црвеном универзитету Карл Маркс“. Филозофски факултет у Београду био је језгро и епицентар, предводили су их професори са тог факултета, превасходно са одељења са филозофију и социологију, а један од најистуренијих и најактивнијих био је управо професор Михаило Марковић. Поред њега истакло се још седморо професора Филозофског факултета који су касније оптужени да су покренули побуну због које су 1975. године избачени са факултета.

У питању су Загорка Голубовић, Драгољуб Мићуновић, Миладин Животић, Љубомир Тадић, Светозар Стојановић, Небојша Попов и Триво Инђић.

Студенти који су били изоловани на својим факултетима истакли су захтеве за социјалном правдом, за више демократичности у оквиру социјалистичког система, слободније медије и права на штрајк и окупљање. Главно место зборовања било је двориште старе зграде Филозофског факултета. Иако нису оспоравали ни социјализам, ни самог Тита као председника, могло би да се каже да су ове демонстрације биле идејно потковане, да су имале одређени револуционарни карактер и у суштини захтевале неки облик демократског социјализма, за шта се у својим делима и залагао споменути професор са одељења за филозофију Михаило Марковић.

Садашњи студентски протести такву црту немају, идејно и морално су танки, а засновани су на перформансима који често немају ни естетске вредности. Разлог за то вероватно лежи у чињеници да је центар побуне у Београду Факултет драмских уметности, а не Филозофски факултет који у у овим догађајима, по правилу, игра епизодну улогу.

Последњи и још увек актуелни перформанс је бициклистичка тура од Новог Сада до Стразбура. Мала група студената из Новог Сада објавила је да ће бициклима да пређе око 1300 километара и посети европске институције које се тамо налазе.

Познати словеначки тренер Миха Концилија у разговору за Би-Би-Си на српском био је врло сумњичав да је такав подухват остварив за бициклисте рекреативце: „Они треба да прођу 100-120 километара дневно, и ако возе просечном брзином од 20 километара на сат или мање, возиће шест, седам сати дневно… Ако говоримо о професионалцима у сениорској конкуренцији, њима је потребно три, четири године да се припреме за нека велика такмичења, дневно тренирају/возе по неколико сати, по 1.000 сати лети проводе на седишту“. Иначе, километража овог подухвата је више од трећине трке Тур д Франс (Tour de France) коју возе споменути професионалци у двадесетак етапа са два дана одмора.

Сличну сумњичавост заступа и Радомир Павловић, познати коментатор бициклистичких трка. Он велики проблем види у седалном делу бицикла. Према његовим речима, потребно је навићи се на дуго седење, што је бициклистима најтеже и најболније: „Ако неко тренира, вози сваког дана по 30-40 километара, он је навикнут… Али ако неко нема тренинг, него седне и вози три сата, следећег дана неће моћи да седи“. Поред тога потребна је добра и скупа логистика у виду пратње, резервних делова и опреме, као и исхране и смештаја.

Да подсетимо, студенти бициклистички рекреативци готово без икакве припреме требало би десетак дана (уз неки дан одмора) по свим временским условима који би могли да их задесе (киша, снег, ветар…) да возе по шест до седам сати дневно, како би прелазили тих око 130 километара сваки дан.

Али, ставимо на страну то да ли ова група заиста вози бицикле све време или само пред камерама. Није то најважније питање. Претпоставимо да возе и боље од учесника „Тур д Франса“.

Главно питање је зашто уопште иду у Стразбур. Шта је тиме непознати идејни творац овог крајње понижавајућег перформанса хтео да постигне. Можда да се покаже да су они против „дахија“, али не и против „султана“, или нешто слично.

Вероватно зато ниједан њихов перформанс није одржан на територији Косова и Метохије, уз слабашан изговор да је „кнез“ издао Косово. Чак и да је тако, ако се већ маршира по Србији, требало је отићи и посетити своје колеге на универзитету у Косовској Митровици и одатле послати писмо у Стразбур под насловом „Косово је Србија“ о свим кршењима Резолуције 1244, као и људских права Срба на Косову и Метохији, с обзиром да верују европским институцијама. Занемаримо и то да су баш те европске институције покровитељи тзв. косовске независности. Зашто нису отишли на Косово и Метохију? Можда зато, јер би се тиме замерили управо онима код којих иду.