Назиру се унутрашње промене на територијама, ма шта назиру – већ се дешавају. Недавно сам случајно сазнао да је у Доњецкој Народној Републици промењен премијер и ухватио сам себе како размишљам: то уопште не изазива реакцију.
До ушију су ми допрле гласине о овом или оном престројавању – иста ствар. Раније бих ловио информације, размишљао како би то могло да утиче на републику, а сад су све то – кругови на води.
Река догађаја убрзано јури унапред одређеним током, и није важно које ће опиљке прихватити: све ће и даље пливати у једном правцу. А правац треба да буде само – према Русији! Нарочито – за поново припојене територије. Нећу да чујем ништа из категорије: чекамо осам година, а они одједном? Каква незрелост?! Страдали смо, а да ли смо спремни да им понудимо исту судбину? Чини ми се: они који су то сами искусили дужни су да боље разумеју другог.
Поред тога, морамо јасно дефинисати став: прикупљање земаља, као што је то учинио Петар Велики, није половичан процес. Петар Велики није умножавао народне републике – припајао је све што је узео под своју контролу. И ми сад морамо тако – шта имамо да изгубимо?
Александар Ходаковски, командир бригаде „Восток“
(Телеграм канал А. Ходаковског; превео Ж. Никчевић)