АЛЕКСАНДАР ХОДАКОВСКИ: Ослонац

Пише: Александар Ходаковски, командант бригаде „Восток“

 

Идем на положај кроз село – према мени пешице командант бригаде руске ваздушно-десантне бригаде. И онда ми објашњава – био је у цркви да запали свеће.

Стижем на положаје, на заједничко командно место – ту је заменик команданта исте бригаде са бројаницом у рукама и иконицом од картона чија ивица вири из џепа панцира… И то се дешава свуда, стално.

 

Ждребенце се уплашено хвата за коња, дете се крије иза мајчине сукње – траже заштиту од најмилијих, од оних у које верују и у које се уздају… Али поента није само у мистичном страху од опасности – поента је и у томе да нема коме другом да се верује и да се нема на кога другог ослонити. Не ослањајте се на кнезове и синове људске – у њима нема спаса. Само опасност разоткрива и изоштрава ово разумевање, а удобност само изазива жудњу за безопасном патњом. И о Лењину можете да вичете са дивана колико год желите, али командант бригаде није носио каранфиле на његов споменик… Узгред буди речено, има много споменика, много поклоника, – али у нашим црквама цвеће сваки дан, а око споменика….

 

(Телеграм-канал А. Ходаковског; превео Ж. Никчевић)