АЛЕКСАНДАР ХОДАКОВСКИ: ЈЕДИНА ИСТИНСКА ПОБЕДА

 

Кад већ ратујемо, гинемо и убијамо друге људе, мени лично је потребан мало потпунији одговор на питање: због чега?
Кад говоримо и сањамо о Великој Русији, шта ми хоћемо од њене величине? Претпоставља се –  да будемо поносни на нашу земљу. Најчешће се овај понос састоји у простој анегдотској формули: „Ми … ми ћемо свима другима дати по…“ А оно „хвала деди на победи“ изједначено је са оним „сломили смо их четрдесет пете – сломићемо их и сад“.

И – ох, како у души одмах лакне… У Турској, у хотелу, пијан – моћи ћу против исто тако пијаног Немца поновити победу – и потврдити величину Отаџбине.

И мени је то блиско, и ја желим да тим поводом осетим супериорност над свима и гордост због своје земље. Али некако, са годинама и у потрази за смислом живота, перцепција Русије се променила. Сад тачно знам шта је њено предодређење, и у глобалном и у приватном смислу. Више од кратког голицајућег овоземаљског поноса, човека треба да брине његова посмртна судбина, и ако за основу узмемо да ли желимо или не желимо управо то – ми смо бесмртни, – онда је првостепено питање у каквом стању ћемо провести ту бесмртност.

У Русији нема друге вере – само православне. За све нехришћане постоји Руска Федерација, али Русија и Православље су нераздвојни појмови. Не знам шта кога спасава, али руска душа ће се спасити само у Православљу. Чувати православну веру је судбина Русије. Чувати – да би руски човек спашен одлазио у бесмртност – зар није потребно томе стремити? Зар то није довољно, и није ли то трилионе пута важније него поносити се земљом у којој живите?

Али – слаба земља неће моћи да спаси и сачува православље. Запад од памтивека напада Русију пре свега због њене вере, схватајући у чему је снага Русије. Треба да будемо јаки да бисмо испунили своју судбину и сачували оно што је важније од саме Русије…

(Са телеграм-канала Александра Ходаковског, командира бригаде „Восток“)

 

(Превео Ж. Никчевић)