Александар Ходаковски: И НИКО НИЈЕ ПОДИГАО РУКУ…
Сви су видели снимак из Геленџика, како беспилотна летелица напада људе на плажи. Нема смисла понављати. Прва реакција скоро свих је бес, жеља за осветом, да им се одужимо истом мером. Без разлике. По плажама Одесе, током дана! „Искандер!“ Прочитао сам много тога у првим сатима након трагедије.
И веома је тешко објаснити зашто се то не може учинити, зашто немамо такво морално право. Где је кочница, како изгледа? Како је формулисати или тумачити?
Објаснили су ми – једном ме је судбина спојила са људима који су то могли да ураде. Штавише, у јединственим околностима, у граничном стању, буквално, између живота и смрти, и то није метафора.
Почетком априла, линија фронта у левообалном рејону Мариупоља пролазила је поред ограде „Азовстаља“. Батаљон „Восток“ је заузео прве фабричке зграде. Попео сам се преко гомила цигала, провукао се кроз арматуру степеница, а даље, на трећи спрат, повукао ме за руке наш митраљезац. Он нас је све извлачио. На штапској карти, то место је било означено као Дом бр. 23, полупопуњени троспратни канцеларијски објекат са гаражом и малом стругарском радионицом. Јуришна јединица се тек укопала. Прегледали смо подрум, пронашли излаз на површину који су користили „азовци“ – шахта противпожарног хидранта. Тамо су чак прилагодили и мале лествице. На њих су обесили гранату Ф1 и поставили мину МОН на излазу из подрума. Наш задатак је био једноставан – не допустити непријатељу да излети из хале за металопрераду док наши јуришају. А нападали смо на необичан начин – помоћу фугасних авионских бомби. Правом линијом, до хале коју је авијација разбијала, било је око 200 метара.
Митраљесци и снајперисти остали су на бази, а сви остали су се скупили у 20-метарском делу ходника, где није било прозора и степеништа. Једино сигурно место. Војници су лежали на комадима картона дуж зидова. Хладноћа је била жестока. Од сваког пада авиобомбе, циглани зид коридора расипао се у таласима. Ово сам први пут видео и надам се да ће бити последњи. Смрзавао сам се и било је неподношљиво. Увукавши главу са шлемом у огрлицу мог панцирног прслука, попут уплашене корњаче, смогао сам снаге да сиђем доле у радничку гардеробу и покупим неки комбинезон и један женски плетени џемпер, прљав али наизглед топао. Погледао сам у радионицу-гаражу. Била је напола разорена нечим тешким, а у испробијаним вратима лежао је леш човека у комбинезону „Метинвест“. Није имао главу – појели су је дивљи фабрички пси. Скривали су се испод машина, уплашени бомбардовањем, буљили су у мене из мрака. Било би правилно да их неко устрели, али нико није подигао руку. Мада, животиња која је пробала људско месо треба да буде убијена. Тако је уобичајено још од неолитских времена.
Јуришници су приметили да би то могао бити леш неког од „бранилаца“ Азовстаља, који су волели да шеткају по фабрици у радничкој одећи, стискајући испод руке митраљез… Радници су протерани још у марту, али већина је отишла сама – шта да раде у мртвом, заустављеном постројењу?
С пленом сам се попео на трећи спрат, наместио себи лежај и залегао уз зид. Било је просто неподношљиво размишљати о томе шта ће с нама бити ако пилоти промаше, па су сви причали, осим стражара.
Причали су о границама окрутности. И тада сам од људи који су ратовали од 2014. чуо ову прецизну формулацију:
„Ми не смемо бити као ОНИ. У супротном, чиме се разликујемо од ЊИХ?“ Бивши управник једне од филијала украјинских банака у Мариупољу, који је још 2014. отишао у локалну милицију, развио је ову мисao:
– Моралне обавезе су тешка ствар. Не случајно, тако се и каже: „носити моралне обавезе“, кроз бол и бес. У супротном, истина неће бити на нашој страни.
А ми смо сви знали, и знамо, да је истина на нашој страни. И да се за њу плаћа највиша цена – животима. Један од мојих саговорника ће изгубити живот за неколико дана – писала ми је његова сестра. Банкар-командос ће бити демобилисан у пролеће 23. године – инфаркт директно на положају. Девет година рата мало ко може да издржи без последица. За сада, истина је на нашој страни.
(Телеграм канал А. Ходаковског; превео Ж. Никчевић)
