Александар Грковић: Геополитика тензија између САД и Русије

Сложеност геополитичких односа Русије и политичког Запада проистиче из чињенице да припадају засебним цивилизацијама. Западна и руска цивилизација имају заједничких особености али су се развијале на карактеристичним посебностима.

Наука о геополитици истиче значај цивилизацијске структуре у формирању геополитике одређених државних субјеката. Цивилизацијска посебност углавном је и геополитичка  јер је управо то елемент који даје суштинску карактеристику геополитичког идентитета, једне нације, државе или заједнице.

Разматрајући политички Запад уочавамо да он као социјална и политичка појава настаје након Другог светског рата. Запад подразумева социјални и политички феномен који настаје на основу западноевропске цивилизације и либералне идеологије, као такав обједињује земље западне Европе и САД, али и друге земље које деле исте политичке и институционалне идентитете (Јапан, Јужна Кореја, Аустралија…). У геополитичком смислу запад је политички блок настао на теоријским постулатима таласократије и атлантизма.

Цивилизацијске разлике

Што се тиче Русије она се цивилизацијски изграђује на простору Евроазије, на основама ромејске цивилизације и њеног блиског додира са народима континенталне Европе и континенталне Азије. Сама мисао о различитости Русије у односу на Запад прихваћено је у Русији од елита и од њених политичких и академских елита.

Различити геополитички идентитети Русије и САД утичу,  последњих деценија, с једне стране, да САД штите униполарни геополитички поредак настао деведесетих година 20. века и с друге стране, да Русија изграђује свој геополитички, економски па чак и војни блок и подстиче друге силе изван Запада да изграђују мултиполарност у међународним односима.

Ради се, дакле, не само о различитим него и о међусобно супротстављеним геополитичким концепцијама и праксама. Резултат тога јесте да је између САД и Русије 2014. године започело, а након Руске војног напада на Украјину 24. фебруара 2022. године наступило највеће захлађење односа од завршетка Хладног рата.

Гледајући историјски на геополитичко понашање САД према Русији и уопште према евроазијском континенту, уочава се доследна геополитичка оријентација САД.  Она је формирана под утицајем водећих америчких геополитичара, који су преузели Мекиндерову и Спајкманову геополитичку концепцију која, поред осталог, подразумева неопходност контроле Евроазије од стране САД и неопходност обуздавања било које државе која на простору Евроазије израста или делује са позиције велике силе. Мекиндерова теорија Хартланда гласи:

„Ко влада источном Европом, управља срцем копна.

Ко влада срцем копна, управља светским острвом.

Ко влада светским острвом, управља светом.“

(Who rules east Europe, commands the Heartland; Who rules the Heartland, commands the World Island ;Who rules the World Island, commands the World.)

Спајкман је објединио теорију Хелфорда Мекиндера и Алфреда Мехена (теорија Римленда) који је предвидео да ће Сједињене Америчке Државе постати водећа светска поморска сила. Мехен је Сједињене Америчке Државе поредио са анакондом (стратегија анаконде) која би требало да са мора својим снагама контролише копно. Спајкман је за разлику од Мекиндера као главно светско бојиште видео водено пространство од Барентсовог мора, преко Балтика, Црног мора па све до Јужне Кореје. Спајкменова теорија Римленда гласи:

 „Онај ко контролише Римленд, влада Евроазијом,

онај ко влада Евроазијом, има судбину света у својим рукама“

(Who controls the Rimland rules Euroasia; Who rules Euroasia controls the destines of the world)

На појасу Римленда би се по Спајкмановом мишљењу требало утицати војним силама на територију Евроазије и на тај начин Сједињене Америчке Државе би дошле до позиције владара света.  Концепција обуздавања Евроазије је после Другог светског рата развијена у геополитички атлантизам.

„Обуздавање Русије“

НАТО на челу са САД „обуздава” Русију не због евентуалног повратка совјетског система или због мањка демократичне доследности руске власти, већ из геополитичких разлога. То значи да се не сме дозволити да Русија поврати своју величину из периода СССР – и тиме постане геополитички такмац Америци.

Русија и евроазијски простор имају данас велики значај за САД, за остваривање униполарне политике светског хегемона. То подразумева да је амерички односно англосаксонски и атлантистички политички, економски, идеолошки модели непромењиви и да треба да се имплементирају у све државе и системе.

После победе у хладном рату Американци су осетили да могу да остваре своју „судбинску улогу” (енгл. Manifest Destiny) и прошире осталом делу планете либералну идеологију што се одразило пре свега на бивше чланице Варшавског уговора, али и на највећег америчког геополитичког непријатеља, Русију.

Америчка „стратегија анаконде“ интезивно са великим успехом опкољава физичко-географску границу Русије која је била принуђена да предузме конкретне кораке ка поновном успостављању мултиполаризма. Ако би и једна страна превладала, као што се у одређеним историјским моментима догодило, довело би до поремећаја равнотеже сила и хегемоније друге стране што би директно утицало на суверене политичке, културне, економске и све друге процесе широм света без обзира на вољу и противљење домицијалних актера.

Стога да би ствари деловале у равнотежи, морају амбивалентне силе да делују једнако. Кроз равнотежу у деловању ових сила могу се спречити дестабилизујући ефекти и очувати суверенитет различитих актера на међународној сцени.

Геополитика у односима САД и Русије је значајан фактор у дефинисању стања на терену и за доношење одлука у процесима дугог трајања. Без имплементације знања из геополитике савремени међународни односи би били значајно другачији, али као и кроз историју, геополитика остаје пресудан тас на ваги за доносиоце одлука како да стратешки поставе своје фигуре и предвиде следећи потез свог природног или наметнутог непријатеља.

У периоду пред нама геополитика ће поново добити на својој важности, што доказује и појава мултиполаризма који је теоријски модел примењене геополитике.

 

Извор: Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Reuters/Anton Vaganov