Александар Дугин: Зашто не наступа будућност?

Хришћанско Васкрсење – није после, већ Сада. На небу је – царство смисла. Зато, када садашњост прође, нама ће се открити пуноћа ових слика

(Изборский клуб, 8. 2. 2021)

По Шелингу, време не треба замишљати као линију.

Условно, постоји нека полазна тачка – ми знамо прошлу маршруту, но, она је већ нестала, и, ми не знамо будућност. Слобода избора путева у будућност и представља специфичност нашег укуса. Сваког момента у садашњости ми стварамо будућност.

Када људи пишу да прошлог времена нема, а садашњег „нема много“, кретање у будућност више им не представља надахнуће – немају ни снаге, ни жеље, ни вере у будућност.

Шелинг нам говори да постоје три времена одједном – прошло, садашње и будуће, која се налазе у синхронизованој вези. Време се креће у структури садашњости, која се појављује као аутономно онтолошко стање.

Отуда занимљив моменат: са Шелингове тачке гледишта деца – нису „наша будућност“, већ наша замена у садашњости.

Но, у садашњости као таквој нема смисла, по Шелингу – то је само емпиријска фиксација онога чега у садашњости нема. Садашњост је бесмислена – она може бити осмишљена, а може се и урушити у потпуни бесмисао. То је мерено време у којем се развија борба.

Будућност је, по Шелингу, постојање смисла. Будућност никада не наступа. Она може наступити једино ако радикално искочимо из садашњости, а не када се само крећемо у њој. Будућност је, сама по себи, наступила, она већ јесте. Зато у будућности постоји смисао. Оно што више нема смисла пада у прошлост. Дакле, човек има посла само са садашњошћу.

Према томе, време када Авраама посећују анђели – нешто је живо, нешто будуће, а прошлонедељне новине – већ су оцвале, гњиле, ишчезле (пошто су пролазне и бесмислене).

Наше представе о времену садашњем, структуришу се из тачке гледишта прошлости – ми не живимо у садашњости већ пролазимо кроз живот, крећемо се ка ономе што ће проћи. Пролазност битија – бесмисленост нашег присуства у свету.

Хришћанско Васкрсење – није после, већ Сада. На небу је – царство смисла. Зато, када садашњост прође, нама ће се открити пуноћа ових слика.

Ми чак не живимо – у садашњости, већ у пролазности. Садашњост је место где траје битка између прошлог и будућег, борба да све буде осмишљено или изгуби смисао.

С руског посрбио: Александар Мирковић

(Сродство по избору, 6. 11. 2022)